Надзирачи долазе

СТРИП И ФИЛМ

Quis custodiet ipsos custodes (Ко надзире надзираче?) – питање је које поставља римски песник Јувенал, у својим Сатирама у II веку. Исто питање понавља се, 1987, у чувеном извештају конгресне комисије при истрази морбидног скандала Реганове администрације, која је разменила оружје за таоце са Ираном, и наоружавала наводне америчке непријатеље, контраше, у Никарагви (што је сама држава ставила ван закона тзв. Боландовим амандманом).

Овај епиграм могао би данас красити корице неког од извештаја Верице Бараћ о српским порођајним мукама транзиционог капитализма, или Одбора за решавање о сукобу интереса, или Одбора Агенције за борбу против корупције у оснивању, а који већ прати председнички скандал везан за сукоб интереса. Па иако нисмо склони сатири – доказујемо да смо у скандалима равни тзв. великим силама.

Боголики др Менхетн

И управо зато треба спремни да дочекамо блиску филмску премијеру Надзирача (Watchmen) у нашим биоскопима. Надзираче, и као истоимену култну америчку стрип-серију (1986) енглеског сценаристе Алана Мура (као и екранизацију Зека Снајдера) о суперхеројима и завери о пропасти и спасу света, наравно, краси управо наведени цитат Јувенала. Надзирачи су морализа о части и патриотизму, о лажима и истини Хероја (и „хероја“) у борби за спас цивилизације, у алтернативној историји нашег света, од четрдесетих до деведесетих година XX века.

Безнадежно мрачну, канцерозну атмосферу приче, додатно ће замрачити мистериозна убиства, протеривања и самонаметнути егзили, ионако законом забрањених, омражених, несхватљивих и застрашујућих – маскираних надљуди. Један од њих, боголики др Менхетн (назван према чувеном Пројекту Менхетн, о стварању атомске бомбе) има моћ да пуцњем прста реши све планетарне проблеме, али суочен са сопственом кризом идентитета, напушта планету кад јој је најпотребнији.

У Надзирачима, као одступање од уобичајеног суперхеројског штива, у натприродне моћи Мур уврштава и људски (раз)ум, па се као контратежа божанском Менхетну, поставља суперјунак Озимандијас (што је грчко име за фараона Рамзеса II) али не као месмеризатор, хипнотизер или телекинетист, већ као најпаметнији човек на Земљи. Монструозност и, доследно, морална, филозофска, па и теолошка дискутабилност чина, којом та памет спречава глобалну Апокалипсу и успоставља нелагодни, као и увек привремени мир, дилеме достојне грчке трагедије, у коју аутор Надзирача баца своје остале ликове (али и читаоца) и сјајан стил којим је све то написано (будући да сам цртеж није достојан грандиозности саге) довољне су да их сврстају у несумњиво ремек-дело америчког суперхеројског стрипа/графичког романа, и Муру обезбеде место у пантеону историје уметности.

Овај серијал је наручила и објавила највећа и најчувенија америчка кућа стрипа, DC Comics, како би ревитализовала своју уморну и умољчану индустрију маскираних надљуди, као потенцијално уносни мајдан за кинематографску експлоатацију ликова над којима имају власништво.

Избор аутора за „освежавање“ није ни случајан ни насумичан. Алан Мур (1953) добро је познат у стрипу Старог света од касних осамдесетих (Maxwell the Magic Cat, итд.). Већ од 1983, захваљујући „добром њуху“ извиђачаDC, ангажован је да пише слабо продавани хорор-серијал Swampthing (Мочвар-ствар). Наравно, Муров нонконформизам потпуно „разграђује“ клише америчког монстр-стрипа, уводећи бриљантан аутобиографски, „споредни“ лик чаробњака Џона Константина (из синтезе појава тадашњих мегапоп-звезди Боувија и Стинга, и сопствене инклинације ка магији). Успех код публике и критике отвара америчка врата и другим британским стрип-сценаристима, као што су Морисон, Гејмен, Делано...

У свет стрипа Алан Мур је улетео као булдожер. Овом генију „графичког романа“ углавном, није потребна најава, али по сопственом признању, Мур је успео да буде и писац, све „док најзад није (по личном признању) пао најниже што може и завршио као – стрип-сценариста“. Испрва је, као „Курт Зли“ и „Џил де Реј“, цртао и писао андерграунд стрипове. Али када је обзнанио свој прави идентитет, за стрип каквим смо га до тада знали, дошли су апокалиптични дани.

Године 1982, Мур сасвим доследно анархистички „разграђује“ суперхеројски стрип Марвелмен (касније Miracleman) служећи се готовим стрип-таблама стрип-серијала, који је излазио шездесетих, и од њега прави најбољи графички роман (дискутабилно) свих времена овог жанра, па и уопште узев. Успут, Мур у потпуности редефинише и рестандардизује форму и језик стрипа. Паралелно, он прави анархистичку Библију суперхеројштине, V for vendetta.

Моћна америчка издавачка кућа стрипа DC увиђа неувијену анархокомунистичку опасност, коју Муров рад представља за стрип. Ангажујући га да напише Надзираче учињено је све да се Мур, као и остали његови земљаци, и њихов револуционишући утицај на мејнстрим стрипа у САД (али и другде) задрже под најефикаснијом могућом контролом – под платом. У тренутку своје највеће стваралачке снаге, анархиста Мур је упрегнут да ради на „освежавању“ убуђалих надљуди. Парадоксално, и сами Надзирачи су својеврсни амерички „римејк“ Miraclemana (па донекле и V for Vendetta) будући да размажена америчка публика захтева да се оригинална (и егзотична) ванамеричка дела прилагоде њеним „стандардима“. И способностима поимања.

Аристотеловска заокруженост

Ипак, Надзирачи  су веома успела Мурова ауторска рекапитулација сопственог дотадашњег рада за тржиште САД. Мур – који је „завршио“ своју сјајну сарадњу са моћним америчким компанијама углавном неуспелим тужбама због ауторских права – с гађењем одбацује досадашње филмске екранизације својих романа V for Vendetta, Лига изузетне господе, From Hell као „малициозно и смишљено обогаљење оригинала“.

Надзирачи свакако имају једну моћну предност: они не спадају, као франшизе Супермен, Бетмен, Спајдермен, Халк, X-људи, итд, у драматуршки клизав терен деценијских стрип-серијала, већ су, као и његов V for Vendetta, аристотеловски заокружена целина. Што оставља место нади у потенцијални квалитет филма Надзирачи.