Златна средина

Уз многе досадашње поделе – на „звездаше” и „партизановце”, „кучкаре” и „мачкаре”, „напредњаке” и „назадњаке”... – ми у нашем солитеру сврстасмо се прошле недеље по ко зна који пут у два супротстављена табора. Готово истовремено отварање СОС продавнице за угрожене и највећег шопинг мола на Балкану откри нам валутну, најцрњу поделу која је могла да нам стрефи улаз: поцепасмо се на евровернике и евроскептике!

Ови први другог Бога и немају: клањају се евру неколико пута дневно, устају и иду на починак с његовим именом на уснама, призивају га ритуалним трљањем о фризуру, а кад им се „јави” – трпају свежњеве новчаница у сламарицу.

А скептици, у дебелој већини, и дан-данас сумњају да евро уопште ипостоји! Чули су да се помиње, није да нису, новине су пуне текстова о том глобалном средству плаћања, вредност курса путује градским превозом, одзвања ходницима широм вишеспратнице, али дотичну лову до сада ипак очима не видеше, што и јесте узрок њиховог својеврсног финансијског атеизма. Док на ситно „оперише” искључиво динарима, ако и до њих икако дође, ова група причу са страним парама сматра завером остатка планете против нас станара.

Не знам како да их, као председник зграде, одговорно лице и узоран домаћин, све окупим на седници кућног савета! Да решимо најзад горуће, животно важне, комуналне проблеме. Нисам ни евроверник, али ни задрта присталица домаћег новца. У ствари, ја сам динарски тип човека, са погледом на евро. Око себе сам се и окружио сличнима, својим комшијским сапатницима са средњим примањима, па сад заједно смишљамо шта нам је чинити у време интензивног пресецања црвених трака. Таман отпочнемо заседање, кад сутеренска групација и фракционаши из приземља, који су у непрестаном и претећем расту ка првом и другом спрату – листом незапослени и социјални случајеви – збришу на отварање СОС радње. Министар пресеца црвену врпцу! Ко да пропусти такав кројачки моменат! Председниче, одлажи састанак! Добро.

Таман се они врате после дводневног чекања у реду за јевтиније намирнице, помислих, одлично, најзад ћемо изгладити фундаменталне спорове у згради, кад, оћеш, врага! Отвори врата шопинг мол на Ушћу! Весело јато евроверника са врха солитера одлете из гнезда да се брчка у блештавилу излога, трошкари из забаве и, нормално, узгред рецне свечану траку. Поново раде маказе! Опет померај скупштину станара! Докле више!

Ми, обични грађани с просечном зарадом, некад главна снага овог нашег београдског небодера – истина тренутно новчано жешће занемоћали и склони паду у „сутерен” – немамо шта да тражимо ни у СОС маркету, ни на Ушћу. Само покушавамо да одржимо кућу у функцији. Док чекамо једне и друге да пристигну из куповине, дружимо се, ћаскамо...

– Ево, господо, ја нисам ни „делија”, ни „гробар”. Навијам за ОФК Београд! Па је л’ због тога мање волим српски фудбал? Ајте, молим вас! – викну Света са седмог спрата.

– А ја немам ни куче ни маче, имам папагаја Мићицу! И ко може да ми каже да не волим животиње – сложи се Тијана с комшијом изнад ње.

– Људи, зар сам мање за „нашу ствар”, ако сам негде између „напредњака” и „назадњака”... – откри моја сусетка Дивна са осмог. Уз буран аплауз и покоји звиждук, сви се заинтересоваше за детаље тог нимало лаког положаја. Дивна дошапну да ће нам једном уз кафицу све испричати.

У сталном смо заседању. Нећемо се смирити док не нађемо одговоре на мучна питања. Како да сутерен који се, мимо гравитационе силе и архитектонских правила, „попео” до половине стамбеног објекта, сузбијемо на просторије предвиђене за подземље? А да гломазни врх са садашња три спрата сведемо на један? Па да проширимо ону „златну средину” у којој смо већински својевремено уживали.

Окречићемо цео улаз, поправити лифтове, заменити сломљене сијалице и приредити малу журку за повратак у бољи живот. Што да не, пресећи ћемо и своју свечану, црвену врпцу. Имамо и ми оштре маказице.