Жртве и џелати

Убице Даде Вујасиновић, Славка Ћурувије и Милана Пантића још не знамо. Да ли та чињеница показује какав је положај новинара у Србији? У много чему да, али – на сву срећу – не и у потпуности.

У случају Вујасиновић урађен је нови балистички извештај који указује да је највероватније у питању убиство а не самоубиство, али је кривично ванрасправно веће Окружног суда у Београду одбило предлог за додатна вештачења. То је напредак који изгледа као избегавање проверавања података. Корак напред, корак назад, ако не и два корака назад. Можда је то опис стања права и слобода новинара у Србији.

Београдски центар за људска права је у свом обимном истраживању о стању слобода и права човека у Србији у 2008. години велики део посветио и новинарима. Новинар Иван Протић у одељку посвећеном медијима ове обимне студије која излази већ једанаест година закључује: прошле године је био већи број напада на медије и новинаре и притисака на њих, чести су и озбиљни прекршаји професионалних стандарда у медијима и било је много проблема с приватизацијом и доделом фреквенција радио и ТВ станица.

Протић каже да је према оцени Медијске организације Југоисточне Европе, економски положај новинара у Србији катастрофалан и да медији и даље трпе притиске политичких партија и власника крупног капитала. Напади, претње и ометања рада новинара се не смањују.

„Прошле године забележено је више напада на новинаре, који су, као и раније, углавном прошли некажњено. Највише напада догодило се током протеста против проглашења независности Косова и Метохије, када су нападнути новинари Б92, Фонета, Бете, ’Блица‘, Студија Б, ’Вечерњих новости‘, РТС као и страни извештачи. Слична ситуација, али у нешто мањој мери, поновила се после хапшења Радована Караџића. Разлика је та што сада батине добијају сви а не одређени медији, а страдају фотоапарати и камере да нападачи не би били снимљени. Новинарима је прећено смрћу, физичким обрачуном или нападом на породицу, али су само две пресуде, од петнаестак забележних напада, донете у корист новинара. Двојицу нападача из Зајечара суд је казнио са по два месеца затвора, а у том процесу је напад на новинаре први пут третиран као напад на службена лица. Други случај је да је суд у Лозници на шест месеци осудио бившег полицајца због тешких телесних повреда нанетих новинару ’Вечерњих новости‘ 2005. године”, каже Протић.

Протекле године било је више суђења новинарима и медијима за клевету и увреду. Општински суд у Сремској Митровици казнио је са три месеца затвора новинара из Шапца Ханибала Ковача за увреду двојице судија из Шапца, у процесу за који он није ни знао да се води. Ковач је у одсуству осуђен да плати 18.000 динара казне, о чему није обавештен, а суд му је заменио ту казну затвором уз образложење да он неће да плати тражени износ. На новчане казне због увреде кажњено је више медија а у јуну је донета прва пресуда у Србији којом се један текст објављен у новинама карактерише као говор мржње. Први општински суд у Београду је тако оценио лажни оглас објављен у „Гласу јавности” 2006. године, којим се позива на бојкот робе у ланцу продавница Идеа.

„Све тежа економска ситуација намеће борбу за читаоце, гледаоце и слушаоце па се неки, а нарочито штампани медији понашају непрофесионално и незаконито. Највише су кршена права на приватност жртава насиља али је у трци за сензацијама и ексклузивним информацијама било увреда и на рачун грађана и политичара”, каже Протић који у фасцикли чува најспорније текстове са увредљивим насловима. Тако је један таблоид објавио наслов „Напред, педери” са фотографијом посланика из Скупштине Србије када су изгласали Закон против дискриминације. Голготу је доживела и Биљана Србљановић у време када је била кандидат за градоначелника, јер је један таблоид објавио наводно слике на којима је нага. Ни глумица Мирјана Карановић није прошла боље са насловом „Испод Мире Шиптари вире”, зато што је у филму Мируш играла мајку Албанца с Косова. Таблоиди су на првим странама објавили фотографије одрубљене главе, погинуле труднице, леша жене која се убила, мајку малолетне девојчице која је силована. Било је и оваквих увредљивих наслова: „Српска стока ухапсила Радована”, „Европо, једи г…”. 

Протић каже да се пресуде доносе ужасно споро и да јавни тужилац не реагује по службеној дужности па вероватно због тога има мање тужби за клевету у медијима од стране новинара него у претходне две године. „Новинарски посао је неодвојив од људских права јер је њихов посао да их штите у својим текстовима. Зато је њихова одговорност када их крше већа од других”, каже Протић. „Медији треба да поштују правила професије, и људска права јер тако штите и своја права у односу на власнике медија. Два новинарска удружења су усвојила новинарски кодекс, али би и држава требало да га поштује, а судије и тужилаштва да раде свој посао”, каже Протић.