Тринаесторо Жуњића из Трнаве

Трнава под Јелицом – Развигор с Јелице улази Жуњићима кроз отворена врата и једином њиховом собом у приземљу проноси мирис куваног пасуља са „смедеревца”. Бојана беше придремала и мајка је положи у креветац, тепајући свом једанаестом детету.

– Она нам је сад мезимче – каже Славица Жуњић (43), која је са Жељком (47) изродила и већ одгајила десеторо.

Шесту ћерку родила је ономад, шестог марта, и мајчински бира реч да би објаснила како се мала појавила у нашем свету.

– Бојана није нежељена, далеко било, већ само непланирана. Жељко и ја нисмо ни слутили да ћемо имати више од петоро, али ето... Моја мајка родила је осморо.

Најмлађи становник ове куће није се јавио док смо ту поседели, а најстарији тумачи зашто су врата отворена.

– Кува се, а и нас је пуно, нема ваздуха – вели Жељко Жуњић.

То је само један од принудних обичаја у овој породици, првој у овом делу Србије. И остале навике уводио је живот: догоди се да три дана узастопно једу само кромпир, зид се круни јер је испод патоса шљака а не бетон, нема се за славу о светим Ђорђу и Николи. Штогод им се, ипак, враћа на други начин: нико од чисте, уредне дечице да се накашље или повиси глас.

– За 26 година брака никад нисам дигао руку на жену, могу да се закунем на свећу. Некад се споречкамо али и брзо помиримо, скувамо кафу и загрлимо – прича муж.

Жена сведочи да је тако („Немамо времена за свађу”) и непогрешиво ређа кад су све једно другом, једанаест пута, рекли да су деца највеће богатство.

– Наташа има 23 године, Мирјана 22, Гордана 20, Милорад 17, Јована 15, Марко 13, Милош 12, Раде 9, Марта 8, Вељо 4 године а Бојана један месец, непун. Наташа је удата овде у Трнаву, има двоје деце, Валентину и Николу. Мирјана с мужем живи у Батајници, имају Јовану, а Гордана се удала у Остру и родила Кристину.

Бојана је, тако, самим доласком на свет већ постала четворострука тетка, али то у овој кући нико не сматра чудноватим. Имају пречу бригу: како и од чега да се преживи. Жељко са занатом и Вишом економском нигде не ради, жали се на обољење стомака. Милорад, додуше, помаже код суседа у стругари, а Славица је главни стратег за приходе.

– Немамо право на дечји додатак откако је четврто дете прерасло, али примамо материјалну надокнаду за њих, између 8.400 и 8.600 динара, зависно од месеца. Владика жички Хризостом шаље нам 5.000 месечно, а кад нам понестане свега одем у манастире те замолим. Увек ми дају, зејтина, кафе, шећера – описује жена.

На окућници су лане имали 760 струка парадајза а Славица је окопавала и башту код сусетке, надничећи, док није затруднела са Бојаном.

– Никад не смем да дозволим да останемо без три намирнице: брашна, пасуља и кромпира. Осталог ако буде.

Жељков отац је Чачанин а Славичин са Чемерног, пар је дуго живео и радио у Београду променивши четрнаест подстанарских адреса, и у завичај вратио 2001. године. Витор Станић из Трнаве, који живи у Великом Градишту, дао им је ову кућицу за живот (има и спратну собу где спавају) седам ари баште и још 20 ари у селу, где сеју кукуруз. Имају петоро кумова (Веља је крстио министар Велимир Илић), али не знају где зетове и унучад да дочекају.

– Зетови су знали какво је стање, рекли смо им на време. Али, све ћерке удале су се честите, нисам се одвајала од њих, ту не може нико да приговори – рече Славица.

И ово мало иметка умало да нестане у огњу. Једне ноћи почела је да им гори кућица, запалила се инсталација („Био је 14. фебруар, баш смо гледали серију ’Село гори‘”), па су следећих 26 дана провели без струје и светла. Али, не стиде се сиромаштва, не кукају на судбину и не крију жеље.

Жељко: „Жудим да омогућим деци мало боље услове за живот, спавао бих на патосу само да добијемо свој кров”. Славица: „Кад остаримо, да имам где децу да дочекам”. Милорад је био на послу али укућани знају да би он највише волео трактор. Милош: „Волео бих да ми неко купи патке да их чувам, и нову бициклу. То сам желео и кад сам био мали” – каже дванаестогодишњак.

Живот би нам, дабоме, био пуст да није жеља. Жуњићи, засад, срећно живе у свом сиромаштву, по старинском узору: дан и комад, година и опанци.