Ћутање је равно злочину

Подгорица, 1. априла – Омотана у црнину, туга да не избледи, шездесетдвогодишња Милена Радевић из Пећи, већ месецима исписује стотине страна истине о последњем – ако се то икада буде могло рећи за Косово, страдању, патњи, прогонима, уценама шиптарских терориста и бомбардовању НАТО...

„Велика се туга надвила надамном, пишући ову књигу исповести о драми мојој, мог града Пећи, и мог Косова и Метохије – не подижући главу са рачунара на ком завршава рукопис свог романа „Косово, мој живот, вечито падање и страдање“, једва као да изговори Милена.

Да ћути није могла, да болује мора. Каже нам „Моје ћутање било би равно злочину, издајству свог народа и жртава невиних”, зато исповест упућује свим правдољубивим људима, избеглом народу али и као опомену да се „ово никада, нигде човеку не догоди”.         

Није Косово оно што други мисле да јесте – парче земље. Није ни обична реч.

„Када се изговори реч Косово, то је оно што стоји иза дугих векова нашег одупирања пред непријатељем, нашег пркосног непристајања да „продамо своју веру“ и одбацимо идеале и завет предака–појашњава нам Милена.

Идеја да напише књигу о бомбардовању НАТО 1999. године, „родила” се још за време његовог трајања.

– До данас су се појавиле многобројне публикације, али овај велики историјски догађај од пола века стално је опомињао али да би га реално у целини сагледала морала сам да то учиним са дужег временског растојања – прича нам Милена. – Ето, без обзира на све одлучила сам да урадим ову монографију о погинулим и киднапованим цивилима мог града Пећи са околином, и оставим поколењима један делић историјске грађе, један тачан и прецизан преглед терористичког злочина на Косову и Метохији, и кроз животне судбине оних који су невини изгубили живот”.

На матрици Исидоре Секулић и Милена је осетила како је Косово гроб, у коме је све закопано. Скоро да је и Косово гроб закопани.

 А тамо подно косовских божура Милена је у земљу повила сина двадесетпетогодишњег Ивана кога су зверски убили албански терористи, а нешто касније по повратку са његовог гроба киндаповали му шездесетчетворогодишњег оца Богдана. За Богданом свугде по свету трага његова супруга, син Ђорђе и ћерка Бојана. Преврћу и небо и земљу, али неће одустати док им се не каже где нестаде глава куће Радевића.

При самом крају прошлог века, нарасли шиптарски екстремизам драматично се обрушава на идилу и муком стечен углед породице Радевић.

„При крају 1998. године убише ми, ни кривог ни дужног, најстаријег сина Ивана у кафићу „Панда“ у Пећи, заједно са још пет српских младића. Са уласком НАТО, у Метохију средином 1999. године. Затим, киднапују супруга Богдана, одводе га и губи му се сваки траг... Пале кућу, са целокупном покретном и непокретном имовином– оживљава слике страдања њене породице засигурно јунакиња романа који ће се за који месец наћи пред читаоцима.

Није се дала болу таман онолико колико није хтела ни тада ни данас попустити пред „псима рата који су у црно завили многе мајке”. На немали број кућа изнели црне барјаке. Огњишта угашена. Угарак и на упретенику. Угарци од спаљених српских кућа. Косово је највеће српско згариште.

Скрхана Милена ипак успева да се извуче и придружује се деци Ђорђу и Бојани, у Црној Гори, да би се најдуже задржала у колективном смештају прогнаних, у кампу Каменово код Будве, где се и сада налази. Ђорђе и Бојана завршавају започете студије, пре трагедије и бомбардовања НАТО. Запошљавају се у Подгорици у својој струци. Ђорђе оснива породицу и добија сина Алексу и кћерку Анастасију.

Колико су зла Србима нанели припадници такозване ослободилачке војске Косова и како их је спознала наша саговорница, најбоље говоре њене речи:

„Припадници ОВК су криминалци. Без подршке влада САД, Немачке и Албаније, њихов устанак никад не би успео”.

Милена је поносна на себе. Борбу коју је водила и води на Косову – за гроб који светли и за траг који би је довео до истине о нестанку њеног мужа.