Ćutanje je ravno zločinu

Podgorica, 1. aprila – Omotana u crninu, tuga da ne izbledi, šezdesetdvogodišnja Milena Radević iz Peći, već mesecima ispisuje stotine strana istine o poslednjem – ako se to ikada bude moglo reći za Kosovo, stradanju, patnji, progonima, ucenama šiptarskih terorista i bombardovanju NATO...

„Velika se tuga nadvila nadamnom, pišući ovu knjigu ispovesti o drami mojoj, mog grada Peći, i mog Kosova i Metohije – ne podižući glavu sa računara na kom završava rukopis svog romana „Kosovo, moj život, večito padanje i stradanje“, jedva kao da izgovori Milena.

Da ćuti nije mogla, da boluje mora. Kaže nam „Moje ćutanje bilo bi ravno zločinu, izdajstvu svog naroda i žrtava nevinih”, zato ispovest upućuje svim pravdoljubivim ljudima, izbeglom narodu ali i kao opomenu da se „ovo nikada, nigde čoveku ne dogodi”.         

Nije Kosovo ono što drugi misle da jeste – parče zemlje. Nije ni obična reč.

„Kada se izgovori reč Kosovo, to je ono što stoji iza dugih vekova našeg odupiranja pred neprijateljem, našeg prkosnog nepristajanja da „prodamo svoju veru“ i odbacimo ideale i zavet predaka–pojašnjava nam Milena.

Ideja da napiše knjigu o bombardovanju NATO 1999. godine, „rodila” se još za vreme njegovog trajanja.

– Do danas su se pojavile mnogobrojne publikacije, ali ovaj veliki istorijski događaj od pola veka stalno je opominjao ali da bi ga realno u celini sagledala morala sam da to učinim sa dužeg vremenskog rastojanja – priča nam Milena. – Eto, bez obzira na sve odlučila sam da uradim ovu monografiju o poginulim i kidnapovanim civilima mog grada Peći sa okolinom, i ostavim pokolenjima jedan delić istorijske građe, jedan tačan i precizan pregled terorističkog zločina na Kosovu i Metohiji, i kroz životne sudbine onih koji su nevini izgubili život”.

Na matrici Isidore Sekulić i Milena je osetila kako je Kosovo grob, u kome je sve zakopano. Skoro da je i Kosovo grob zakopani.

 A tamo podno kosovskih božura Milena je u zemlju povila sina dvadesetpetogodišnjeg Ivana koga su zverski ubili albanski teroristi, a nešto kasnije po povratku sa njegovog groba kindapovali mu šezdesetčetvorogodišnjeg oca Bogdana. Za Bogdanom svugde po svetu traga njegova supruga, sin Đorđe i ćerka Bojana. Prevrću i nebo i zemlju, ali neće odustati dok im se ne kaže gde nestade glava kuće Radevića.

Pri samom kraju prošlog veka, narasli šiptarski ekstremizam dramatično se obrušava na idilu i mukom stečen ugled porodice Radević.

„Pri kraju 1998. godine ubiše mi, ni krivog ni dužnog, najstarijeg sina Ivana u kafiću „Panda“ u Peći, zajedno sa još pet srpskih mladića. Sa ulaskom NATO, u Metohiju sredinom 1999. godine. Zatim, kidnapuju supruga Bogdana, odvode ga i gubi mu se svaki trag... Pale kuću, sa celokupnom pokretnom i nepokretnom imovinom– oživljava slike stradanja njene porodice zasigurno junakinja romana koji će se za koji mesec naći pred čitaocima.

Nije se dala bolu taman onoliko koliko nije htela ni tada ni danas popustiti pred „psima rata koji su u crno zavili mnoge majke”. Na nemali broj kuća izneli crne barjake. Ognjišta ugašena. Ugarak i na upreteniku. Ugarci od spaljenih srpskih kuća. Kosovo je najveće srpsko zgarište.

Skrhana Milena ipak uspeva da se izvuče i pridružuje se deci Đorđu i Bojani, u Crnoj Gori, da bi se najduže zadržala u kolektivnom smeštaju prognanih, u kampu Kamenovo kod Budve, gde se i sada nalazi. Đorđe i Bojana završavaju započete studije, pre tragedije i bombardovanja NATO. Zapošljavaju se u Podgorici u svojoj struci. Đorđe osniva porodicu i dobija sina Aleksu i kćerku Anastasiju.

Koliko su zla Srbima naneli pripadnici takozvane oslobodilačke vojske Kosova i kako ih je spoznala naša sagovornica, najbolje govore njene reči:

„Pripadnici OVK su kriminalci. Bez podrške vlada SAD, Nemačke i Albanije, njihov ustanak nikad ne bi uspeo”.

Milena je ponosna na sebe. Borbu koju je vodila i vodi na Kosovu – za grob koji svetli i za trag koji bi je doveo do istine o nestanku njenog muža.