Окретаји завртња

НЕОНСКА ДУГА
Живот опонаша уметност. Свет је постао исти као онај приказан у филму Дона Зигела „Крадљивци људских тела”. Људи губе индивидуалне особености. Постају исти. Разлози за то нису, као у Зигеловом филму, хладноратовска параноја и антикомунистичка хистерија. Нешто друго је у питању. Шта? Не знам, али наслућујем. То, уосталом, није ни тема овог текста.

У овим околностима људи наглашене индивидуалности опажају се на посебан начин. Помешани су дивљење, завист и мржња. Никог не остављају равнодушним. Случај са америчком певачицом Нико Кејс и њеним новим албумом „Middle Cyclone” социјални је експеримент in vivo. Може се видети како друштво реагује на ову врсту људи.

Када се појавила пре десетак година, на њену музику је залепљена етикета алт-кантри. Видело се одмах да то није најбоља квалификација. У њеним песмама завртање је, наиме, више пута окренуто. То јесте нека врста кантриполитен музике, али на исти начин на који је „Плави сомот” маловарошка драма, односно „Твин Пикс” ТВ серија о ванземаљцима. Од свих поређења, када је у питању Нико Кејс најтачније је, чини се, оно са Дејвидом Линчом. Необичност основног обрасца иде у истом правцу.

Глас и стил су њена два најјача оружја, која су на новом албуму „Middle Cyclone” дошла до пуног изражаја. Вибрантни алт, „опасан као бејзбол лопта која лети брзином од 150 километра на сат” – како каже А. К. Њумен, компањон из бенда „New Pornographers”, уобличен је перфектним стилом. Пренаглашени индивидуализам удружен је са дисциплином и самоконтролом.

Понуђену музику је тешко жанровски одредити. Они који кажу да се ради о „узвишеном попу чији су корени у класичном року, фолку и тзв. Motown звуку” близу су истини. Може се, исто тако, рећи да се песме са албума „Middle Cyclone” доимају као арије из неког демонског мјузикла у којем се бизарно, халуцинирано и сањано прожима на неочекивани начин. Тзв. noir стајлинг и кемп, заједно са талентом и самосвесношћу, чине рам у који је Нико Кејс сместила своју музику. Оригиналне песме „This Tornado Loves You”, „People Got A Lotta Nerve”, „Prison Girls”, као и обрада нумере Харија Нилсона „Don’t Forget Me” упућују у том правцу.

Да би овакав музички концепт успео, потребни су добри музичари. Нико Кејс их је пронашла у члановима састава „Calexico” и „Giant Sand”, са којима је и раније сарађивала. Ангажман М. Ворда и Гарта Хадсона комплетирао је екипу на најбољи могући начин.

Нико Кејс, ћерка вијетнамског ветерана украјинског порекла са презименом Шевченко, још као дете је научила, из „источноевропских бајки”, да свет људи и свет природе нису раздвојени. Човек и вук су два пола истог континуума. Утварна природ њене музике резултат је тог сазнања.