Уживање у природи

„Постоји опасност да разорите своје пејзаже непрестаном градњом, што се нарочито примећује када се изађе из Београда. То се догодило и у Француској, где је урбанизација продрла у село и већ ју је тешко контролисати. Србија још има шансу да такав процес заустави”, каже Венсан Баре, вајар и професор на Високој државној школи лепих уметности у Паризу.

Баре је студентима Факултета ликовних уметности у Београду, на позив Француског културног центра и Универзитета уметности у Београду, ових дана одржао вајарску радионицу, а у Француском културном центру приредио изложбу „Лако путовање”. У Београд је донео цртеже и монотипије, иако његово стваралаштво одликује, пре свега, стварање великих скулптура и снимање филмова. Изложбу је назвао „Лако путовање”, а иза тога се не крије очекивана метафора, већ једноставан разлог:

– Кад сам долазио у Београд, требало је све унети у авион.Због тога нисам могао да носим права вајарска дела, па је назив „Лако путовање” инспирисан чињеницом да су цртежи лагани, и да су могли да путују. Скулптурa јетешка, цртеж и филм су лагане уметничке праксе. То су дела која су блиска путовању и кроз те форме могу да ухватим свет, да се са њиме ускладим и да по повратку у свој атеље омогућим тој снази да уђе у моју скулптуру за коју желим да буде чврста и обавијена тишином – каже уметник.

Венсан Баре је по професији архитекта и вајар, а може се рећи и путник. Потиче из уметничке породице – отац архитекта, мајка вајар. Прва сећања на путовања везују га за породичне одласке на разне дестинације међу којима је 1955. била и Југославија, обиласци њене обале, цркава и манастира. Баре се сећа да су тада у нотесу његовог деде нашле место и белешке са овдашњих простора.

– Сам сам почео да путујем са 16 година са малом бележницом за скицирање архитектонских облика или традиционалне уметности. Студирао сам архитектуру, чак сам се и бавио тим послом седам година, али сам са 32 године „окренуо ћурак” и постао вајар, зато што сам желео посао у коме ћу бити сам. Могу да кажем да сам током својих путовања постао човек и постао сам уметник. Био сам сам, сретао сам људе и примао лепоту света. Схватио сам, посебно у сиромашним земљама, колико свет може да буде неправедан – каже Венсан Баре.

Београдски гост често одлази на студијска путовања у Индију, у радионице челика Џиндал у Мумбају или код лончара из Молеле у Раџастану.

– Индија је била прво велико и далеко путовање, а привукла ме је пре свега духовност. Десет пута сам се враћао у Индију и Непал. Тада сам још био архитекта и радио сам пројекат који је био нешто између антропологије и архитектуре. Проучавао сам архитектуру, религиозне, топографске карактеристике и размишљао сам о томе како би такви религиозни градови, налик онима из 14. века, могли да се развију на основу сличног модела у Европи – прича Венсан Баре.

Пут уметности и наклоњеност монашким културама одвео је француског вајара и на Хималаје где је снимљен кратки филм „Ирисов лук”, који је, између осталих, приказан београдским студентима.

Ирис се односи на цвет, а то је истовремено и италијански израз за дугу.

– Снимали смо ходање екипе кроз села на 3000 до 4800 метара надморске висине. Снимамо цвеће које расте на обрађеним пољима. Избегавали смо егзалтирани став, питорескност, романтизам. Желели смо да останемо дискретни, јер то су села која се развијају, у којима се већ носе и најк патике и качкети, и нисмо желели да дајемо некакве лекције – објашњава Баре.

Венсан Баре је од 1997. године уметнички саветник града Амили за пројекат уређења центра града и за уклапање уметничких дела у градску архитектуру и средину.

– Као архитекта, урбаниста и уметник, размишљао сам о масама и слободном простору, и покушавао да помогнем при избору архитекте и уметника. Већ првог дана они почињу заједно да раде. Мени се допада идеја о јавном уметничком деловању када дела немају монументалну декоративност, него су интегрисана у архитектуру – каже Венсан Баре.