Заверенички курс

Евро је и јуче опет вредео више од 82 динара. До пре неки дан био је једва 78. А сутра? Ех, сутра. Биће онолико колико се договоре моћници. Некоме од њих је ових дана, док не заврше неки велики извозни посао, шапућу из добро обавештених кругова, веома стало да се динар мало спусти на ниже гране.
А за који дан?
Видећете. Опет иде испод 80 динара, јер долазе наши људи из света пуни евра. Ето добре прилике да им држава по што нижем курсу покупи божићне (католичке) и новогодишње евре.

Од нашег Божића, па надаље, опет, нећемо претеривати с курсом. Јануар је много дугачак. Сви су се због многих празника истрошили као да сутра неће осванути. Празни кућни буџети морају се допуњавати. Чиме? Па преосталим "белим еврима за црне дане". Продаваће се и последњих сто евра. Хајде на туђој невољи да зарадимо који евро по што багателнијој цени. Народ и постоји да буде шишан у право време.

И тако све укруг. Торнадо завере и у курсној политици. С евром у џепу сви би да курс евра буде 150 динара. Многи то чак и доказују. Зашто не, озбиљно упита једном приликом гувернер НБС Радован Јелашић, и свих 200 динара. Само ко ће да их плати. Три Србина, четири курсне политике. Коме угодити.

Други би, опет, задужени у динарима по девизном курсу да евро спадне на пожељних један према један. Онако како је учинио легендарни деда Аврам 1994. закуцавањем курса динара један према један са марком. Сан је трајао непуних шест месеци. У Слобино време званични курс марке годинама је био шест динара. На улици пет-шест пута већи. И? Може се, дакле, "управљати" курсом, али га неко, а ко други до овај народ и привреда, мора платити. Кад-тад.

А курсног угађања, осим у нашим, мањим или већим интересима и завереничким опсесијама - нема. Тачније - не би смело да буде. Ма колико се рогушили на тржиште и његову хировитост, оно је ту. Свиђало нам се или не. Поготово у амбивалентним финансијским приликама.

Слична прича се повела и на прошлонедељном "округлом столу" нашег листа. Поједини учесници у расправи о курсу сматрали су да централна банка, у опсесивној антиинфлационој политици, не води довољно рачуна о курсу и да га чак, нечињењем, смишљено обара. Наравно, супротна страна је истицала да то не стоји. Курс је онакав каквим га тржиште или понуда и тражња верификују. Све остало је недопустиво поједностављивање и политикантство.

Поједини економисти, који су то по научно-стручном знању, а не по политичкој вокацији, одавно упозоравају, а на то нас упућују и искуства свих бивших комунистичких земаља у транзицији, од којих је већина данас у ЕУ, да је неумитан пратилац преласка социјализма у рани капитализам такозвана апрецијација (јачање) националне валуте у односу на конвертибилне валуте. Они, такође, предлажу НБС да од идуће године, ако већ не може ове, поведе мало више рачуна о курсу, јер је депрецијација (обезвређивање) евра, при годишњој инфлацији од десетак процената, контрапродуктивна. Књига би се могла написати о рђавим последицама такве, како тврде, непримерене курсне политике. Други су одлучно против.

И шта сада?

Опет ћемо бити на истом месту. Једнима ће добро доћи виши курс евра, а други би да га суноврате. На терену смо суверених интереса. А они се могу најлакше измирити на тржишту. Без превелике улоге државе или НБС. Бар онако како то ради Европска централна банка.