Zaverenički kurs

Evro je i juče opet vredeo više od 82 dinara. Do pre neki dan bio je jedva 78. A sutra? Eh, sutra. Biće onoliko koliko se dogovore moćnici. Nekome od njih je ovih dana, dok ne završe neki veliki izvozni posao, šapuću iz dobro obaveštenih krugova, veoma stalo da se dinar malo spusti na niže grane.
A za koji dan?
Videćete. Opet ide ispod 80 dinara, jer dolaze naši ljudi iz sveta puni evra. Eto dobre prilike da im država po što nižem kursu pokupi božićne (katoličke) i novogodišnje evre.

Od našeg Božića, pa nadalje, opet, nećemo preterivati s kursom. Januar je mnogo dugačak. Svi su se zbog mnogih praznika istrošili kao da sutra neće osvanuti. Prazni kućni budžeti moraju se dopunjavati. Čime? Pa preostalim "belim evrima za crne dane". Prodavaće se i poslednjih sto evra. Hajde na tuđoj nevolji da zaradimo koji evro po što bagatelnijoj ceni. Narod i postoji da bude šišan u pravo vreme.

I tako sve ukrug. Tornado zavere i u kursnoj politici. S evrom u džepu svi bi da kurs evra bude 150 dinara. Mnogi to čak i dokazuju. Zašto ne, ozbiljno upita jednom prilikom guverner NBS Radovan Jelašić, i svih 200 dinara. Samo ko će da ih plati. Tri Srbina, četiri kursne politike. Kome ugoditi.

Drugi bi, opet, zaduženi u dinarima po deviznom kursu da evro spadne na poželjnih jedan prema jedan. Onako kako je učinio legendarni deda Avram 1994. zakucavanjem kursa dinara jedan prema jedan sa markom. San je trajao nepunih šest meseci. U Slobino vreme zvanični kurs marke godinama je bio šest dinara. Na ulici pet-šest puta veći. I? Može se, dakle, "upravljati" kursom, ali ga neko, a ko drugi do ovaj narod i privreda, mora platiti. Kad-tad.

A kursnog ugađanja, osim u našim, manjim ili većim interesima i zavereničkim opsesijama - nema. Tačnije - ne bi smelo da bude. Ma koliko se rogušili na tržište i njegovu hirovitost, ono je tu. Sviđalo nam se ili ne. Pogotovo u ambivalentnim finansijskim prilikama.

Slična priča se povela i na prošlonedeljnom "okruglom stolu" našeg lista. Pojedini učesnici u raspravi o kursu smatrali su da centralna banka, u opsesivnoj antiinflacionoj politici, ne vodi dovoljno računa o kursu i da ga čak, nečinjenjem, smišljeno obara. Naravno, suprotna strana je isticala da to ne stoji. Kurs je onakav kakvim ga tržište ili ponuda i tražnja verifikuju. Sve ostalo je nedopustivo pojednostavljivanje i politikantstvo.

Pojedini ekonomisti, koji su to po naučno-stručnom znanju, a ne po političkoj vokaciji, odavno upozoravaju, a na to nas upućuju i iskustva svih bivših komunističkih zemalja u tranziciji, od kojih je većina danas u EU, da je neumitan pratilac prelaska socijalizma u rani kapitalizam takozvana aprecijacija (jačanje) nacionalne valute u odnosu na konvertibilne valute. Oni, takođe, predlažu NBS da od iduće godine, ako već ne može ove, povede malo više računa o kursu, jer je deprecijacija (obezvređivanje) evra, pri godišnjoj inflaciji od desetak procenata, kontraproduktivna. Knjiga bi se mogla napisati o rđavim posledicama takve, kako tvrde, neprimerene kursne politike. Drugi su odlučno protiv.

I šta sada?

Opet ćemo biti na istom mestu. Jednima će dobro doći viši kurs evra, a drugi bi da ga sunovrate. Na terenu smo suverenih interesa. A oni se mogu najlakše izmiriti na tržištu. Bez prevelike uloge države ili NBS. Bar onako kako to radi Evropska centralna banka.