Радост игре на концу

Креативност и истраживачки дух наш саговорник је показао још у раном детињству. То дечачко и, касније, младалачко доба остали су му у лепом сећању, па нам о свему прича са великим задовољством.

– Од почетка сам имао подршку породице. Мајка је заиста умела да забави нас децу и да наше игре буду и нека врста учења. Давала ми је боје и тушеве да сликам и цртам, а посебно сам волео глину. Истовремено, кад год је било прилике боравио сам код тетке на Фрушкој гори где сам, уз уметност, за цео живот стекао још једну љубав – према благодетима и лепоти природе – присећа се Зоран.

Студирао је стоматологију, али је оно стваралачко и истраживачко у њему ипак превладало. Извесно време се бавио и спелеологијом и алпинизмом.

– Будући да сам увек волео природне материјале, заинтересовао сам се за дуборез. Уз помоћ стручне литературе и корисних савета искусних мајстора, после дубореза научио сам да клешем у камену. У исто време почео сам да правим и марионете. Уз штампања беџева, књига и мајица чиме се иначе бавим, оне су те којима и данас посвећујем највише времена.

(/slika2)У изради ове врсте лутака, Зоран користи само природне и, по здравље нешкодљиве материјале: дрво, шпер-плоче, еко-кожу, канапчиће, вуну, жир, кестење, лишће и комушине кукуруза. Ту су и куглице од пуног дрвета које, уз конац за пецање (силк) и дашчице за померање, марионети дају равнотежу и покретљивост. По његовим речима, највише посла има око обраде и припреме материјала, што укључује сечење, бушење, брушење и шмирглање делова, а затим њихово спајање, лепљење, бојење и лакирање. У томе му се често придружују кћерка Ана Анђела и син Димитрије, сортирајући прибор, материјале и дајући понеки предлог.

Увек је разумевао дечје жеље и потребе, па је тако више година у Центру за културу Стари град подучавао децу како да користе и обликују глину.

(/slika3)– Марионете можемо покретати и ручно, али како бих другима показао шта све могу да изведу, пријатељ Јосип ми је помогао да направим механизам захваљујући којем лутке весело играју уз музику. А весела је и реакција деце када то виде, што је мени највеће задовољство. Моје најбоље марионете, као и овај механизам, изложене су у галерији Еколошког удружења „Ми за наше здравље – уради сам” у Бранковој улици, чији сам члан већ годинама.

Људи са којима ту сарађујем су велики љубитељи природе, али цене и овај мој хоби. Планирамо да у оквиру удружења направимо и мало позориште лутака, за које бих израдио марионете комбинујући мени већ познате материјале са разним тканинама. Играјући се оваквом играчком дете не развија само машту већ и координацију покрета руку. Због тога марионете могу да се употребљавају и у терапеутске сврхе – каже Зоран.

У садашњем времену ужурбаности и недостатка слободног времена , људи би ипак морали више да се потруде и да имају разумевања и љубави једни за друге, да се више друже, сматра наш саговорник. А изнад свега, додаје, да са децом што чешће бораве у природи, не би ли себи и својим најмлађима пружили барем део оне радости какву је он имао не само у детињству већ целог живота.