Radost igre na koncu

Kreativnost i istraživački duh naš sagovornik je pokazao još u ranom detinjstvu. To dečačko i, kasnije, mladalačko doba ostali su mu u lepom sećanju, pa nam o svemu priča sa velikim zadovoljstvom.

– Od početka sam imao podršku porodice. Majka je zaista umela da zabavi nas decu i da naše igre budu i neka vrsta učenja. Davala mi je boje i tuševe da slikam i crtam, a posebno sam voleo glinu. Istovremeno, kad god je bilo prilike boravio sam kod tetke na Fruškoj gori gde sam, uz umetnost, za ceo život stekao još jednu ljubav – prema blagodetima i lepoti prirode – priseća se Zoran.

Studirao je stomatologiju, ali je ono stvaralačko i istraživačko u njemu ipak prevladalo. Izvesno vreme se bavio i speleologijom i alpinizmom.

– Budući da sam uvek voleo prirodne materijale, zainteresovao sam se za duborez. Uz pomoć stručne literature i korisnih saveta iskusnih majstora, posle duboreza naučio sam da klešem u kamenu. U isto vreme počeo sam da pravim i marionete. Uz štampanja bedževa, knjiga i majica čime se inače bavim, one su te kojima i danas posvećujem najviše vremena.

(/slika2)U izradi ove vrste lutaka, Zoran koristi samo prirodne i, po zdravlje neškodljive materijale: drvo, šper-ploče, eko-kožu, kanapčiće, vunu, žir, kestenje, lišće i komušine kukuruza. Tu su i kuglice od punog drveta koje, uz konac za pecanje (silk) i daščice za pomeranje, marioneti daju ravnotežu i pokretljivost. Po njegovim rečima, najviše posla ima oko obrade i pripreme materijala, što uključuje sečenje, bušenje, brušenje i šmirglanje delova, a zatim njihovo spajanje, lepljenje, bojenje i lakiranje. U tome mu se često pridružuju kćerka Ana Anđela i sin Dimitrije, sortirajući pribor, materijale i dajući poneki predlog.

Uvek je razumevao dečje želje i potrebe, pa je tako više godina u Centru za kulturu Stari grad podučavao decu kako da koriste i oblikuju glinu.

(/slika3)– Marionete možemo pokretati i ručno, ali kako bih drugima pokazao šta sve mogu da izvedu, prijatelj Josip mi je pomogao da napravim mehanizam zahvaljujući kojem lutke veselo igraju uz muziku. A vesela je i reakcija dece kada to vide, što je meni najveće zadovoljstvo. Moje najbolje marionete, kao i ovaj mehanizam, izložene su u galeriji Ekološkog udruženja „Mi za naše zdravlje – uradi sam” u Brankovoj ulici, čiji sam član već godinama.

Ljudi sa kojima tu sarađujem su veliki ljubitelji prirode, ali cene i ovaj moj hobi. Planiramo da u okviru udruženja napravimo i malo pozorište lutaka, za koje bih izradio marionete kombinujući meni već poznate materijale sa raznim tkaninama. Igrajući se ovakvom igračkom dete ne razvija samo maštu već i koordinaciju pokreta ruku. Zbog toga marionete mogu da se upotrebljavaju i u terapeutske svrhe – kaže Zoran.

U sadašnjem vremenu užurbanosti i nedostatka slobodnog vremena , ljudi bi ipak morali više da se potrude i da imaju razumevanja i ljubavi jedni za druge, da se više druže, smatra naš sagovornik. A iznad svega, dodaje, da sa decom što češće borave u prirodi, ne bi li sebi i svojim najmlađima pružili barem deo one radosti kakvu je on imao ne samo u detinjstvu već celog života.