ПРОХУЈАЛО СА ТАЈФУНОМ

Лако је на најслабијима и најнезаштићенијима симулирати бескомпромисност у борби за општи интерес. Вероватно је догађај у вези са одлучном хигијенизацијом ромских насеља у име светлих начела студентског олимпизма навео све оне којима је битно да ли живе међу људима или међу вуковима, да опет размишљају на начин да овде нормалан човек нема шта да тражи и да му је најбоље да оде или да ћути и плива. Проблем је само у томе што док пливате у томе чему пливате морате једном руком да запушите нос, а с овом другом можете само да стигнете до дна.

Грађанима је на прошлим изборима на сва звона обећаван један други вид тајфунске хигијенизације који је требало да почисти оне обале и делове града где има неупоредиво више другачијег талога и прљавштине. Колико се сећам, Београд је требало да поврати изгубљених најмање милијарду евра од нелегалне и багателне продаје Луке Београд или је то барем тако лепо и гордо звучало. Идеал достојан Робина Худа. Међутим, у Србији су неки људи дошли до генијалног открића како је могуће припитомити чак и најјаче ветрове и, веровали или не, усмерити их у изабраном правцу. Први знак да тајфун скреће са курса био је да су град и Лука Београд постали партнери који рецимо заједнички излажу на међународним сајмовима инвестиција под геслом да није важно коме та земља припада већ је важно да Београђани напокон добију велелепни „град на води” какав наравно и заслужују. Синергија за пример, Робин Худ и шериф од Нотингема заједно раде за добробит будућих генерација. То смо стварно можда и заслужили.

Такође, да би грађани Београда могли видети у пракси да је у здравом студентском телу здрав дух није било неопходно изградити можда неке спортске објекте за Универзијаду због чега смо једноставно отписали неке спортове са списка, смањили број учесника и изнајмили целокупну опрему.Иста фирма која гради „град на води”сву енергију уложила је у изградњу универзитетског села и после Универзијаде моћи ће да прода све станове у том селу. Јесте да ово село није буквално село, али су сви послови у вези са Универзијадом од почетка до краја били крајње сељачки (нпр. Јаснићеви тендери и уговори и сл.), где је именовање маскоте Србе џивџана било шлаг на торти.

Елем, да би Срба могао да долепрша било је неопходно да се ветрови бескомпромисно преусмере у циљу поспешивања незаустављивог градског развоја и изместе (где?) нехигијенске препреке прогреса који, замислите, немају ни личну карту. Није битно да ли су се некад вакцинисали и могу ли се уопште лечити, колика је смртност новорођенчади, колико их годишње изгори у пожарима у картонским насељима, како преживљавају или колико дуго уопште живе. Битно је то да немају личну карту. Онај ко жели да прелиста неке од предизборних изјава градоначелника,а односи сена питање Рома, може наћи једну занимљиву од 28. априла 2008: „... требало би показати шта ми као друштво чинимо да они (Роми) буду његови равноправни чланови и наћи механизме како би им се помогло”.Тада је оценио да је фирма коју је обишао и пројекти које финансира град Београд један од начина да се Ромима омогући запослење.

Не мислим да је у овоме што се десило било намере да се Роми доведу у ситуацију у којој су сада. Мислим да нико од надлежних није тако мислио, јер је управо проблем у томе што се на њих није ни мислило. Због испреплетаности наше политике и тзв. привреде мисли се само на оне који могу да компензују такав труд и услугу, а они који стоје на путу таквог развоја биће полигон за вежбање бескомпромисности и доношење „тешких, али неопходних одлука”. Ништа лично, такав је систем. Ово није питање страначке или личне политичке одговорности, већ питање политичког окружења које нема механизме саморегулације, јер није независно у одлучивању.

У периоду тешке економске кризе, која ће највише погодити средњи и нижи слој, од највеће важности је да имате власт која сме да донесе одлуке којима ће се пазити да се не продубљује економски јаз између богате мањине и осталих, ако не из солидарности онда барем из бриге о социјалној кохезији која је битна за одржање власти. Идеално би било када би се могла урадити таква редистрибуција друштвеног богатства која би поспешила економску ефикасност и какву налаже прокламована социјална одговорност.Али изгледа да је пуно и тражити од државе да не дозволи сопствено черупање. У таквој ситуацији имамо само илузију институција и могућности да општи интерес буде изнад појединачног.

уредник ,,Српске правне ревије”