Србија наших апсурда

Пре неколико година, баш на овим страницама „Политике”, млади филмски аутор-документариста Борис Митић најавио је да ће његов следећи филм бити заснован на српским сатиричним афоризмима који су најсофистициранији на свету. Како је могуће ту кратку књижевно-филозофску форму визуелизовати и преточити је у дугометражни документарни филм, питали су се тада многи – више радознало него сумњичаво, али су се они који су на свечаном отварању 2. Белдокса видели Митићев „Довиђења, како сте”, потпуно уверили да је ствар могућа и да функционише.

Определивши се за сатиричну документарну бајку о јунаку нашег доба који је спреман да умре за оно у шта верује, а не верује више ни у шта, Митић документарном сликом покрива реч и ствара нову аутентичну целину. Избор од 120 српских сатиричних афоризама повезаних у смислени низ, као животна прича невидљивог јунака (прича је кроз 24 поглавља наратор-глумац Небојша Глоговац), у садејству са више од 400 документарних кадрова снимљених уздуж и попреко, по споредним путевима наше земље, претвара се у јединствену слику Србије наших апсурда. Земља трауматизована, изнурена ратовима и изгубљена у транзицији, уједно је и атрактивно место пуно откачених ликова који смишљају сјајне фразе доприносећи бољем разумевању света. Када Митић каже да овај свој филм сматра „одом флексибилности људског духа”, сасвим је у праву.

У сличним тоновима је и холандско-румунски филм „Кармен среће Бората” Мерседес Шталенхоф, пун животних сокова и урнебесних обрта, снимљен у сиромашном планинском ромском селу Глод (Румунија), које је „глумило” Казахстан у филму „Борат” Саше Барона Коена. Живот мештана, увређених што их је Борат приказао као „ретардиране казахстанске људе”, почиње да се мења када им амерички адвокат предочава да треба да га туже и тако се силно обогате, а све драматичне промене редитељка прати кроз интимистичку причу седамнаестогодишње Кармен која сања живот у лепшем и богатијем свету.

На 2.фестивалу дугометражних документарних филмова два филма се баве „невидљивим женама” – слушкињама, кућним спремачицама, отварајући читав низ социолошких и егзистенцијалистичких питања. „Христинине куће” холандске ауторке Сузан Рес, ангажована је визуелизација усамљеничког живота жене унутар кућа које спрема. Јунакиња овог филма је невидљива и тиха Бугарка Христина која контакт са послодавцима обавља углавном писменим путем, а да би живот учинила занимљивијим, фотографише унутрашњост станова које спрема. Црно-беле фотографије ентеријера и Христининих аутопортрета, мешају се са свакодневном рутином из чега израста уметност као доказ о постојању.

Филм индијске редитељке Ниште Џаин „Лакшми и ја” премашује све очекивано од документаристичке приче о кастинским односима и кастинској припадности као неумољивој предодређености и ограничавајућем фактору сваке индивидуалне судбине. Устаљени ред ствари у Индији – подељеност на газде и слуге, у филму Ниште Џаин потпуно се поремети. Јер, ауторка престаје да буде само газдарица, она се као редитељка „дрзнула” да зарони дубоко у кастински свет своје слушкиње Лакшми, у њену интиму, у просторе у којој живи, на подове на којима чистећи клечи, постајући тако не само сведок огромног пространства неправди већ и пријатељ који је у стању да бићу поред себе поврати достојанство. Ауторка чак иде и корак даље – прозива, опомиње друштво на дубине социјалног понора и то чини директно, оштро и громогласно. Изврстан филм.

О филмској снази „Црвене трке” кинеског аутора Гана Чаоа писано је недавно на овим страницама из Солуна (са ТИДФ-а), али је веома занимљивошта о овом филму каже синеаста и професор Владимир Перовић, као аутор неких од најзначајнијих документарних филмова у нас.

– „Црвена трка” Гана Чаоа открива ми већину од онога у шта верујем у документарном филму. Он је сурово сведочанство о кинеској опсесији супериорношћу, јесте филм-аларм о тортури деце зарад пројектованог поноса нације, али је изнад свега фантастичан есеј о величини и цени величине, о идеологији као врхунском одредитељу наших судбина, о односу појединачног и општег у коме је појединац увек на губитку. По креативном захвату, по храбрости, по сјајној драматургији, бриљантној фотографији и сувереној режији, ово је истовремено врхунско дело стварносне уметности зване креативни документарац, и изузетан пример жестоке ангажованости, искреног хуманизма и неподмитљиве антиидеологичности – сматра Перовић.

„Црвена трка” је један од филмова на 2. Белдоксу који нису за пропуштање. На програму је у суботу 11. априла, у 22 сата у биоскопу „Балкан”.