Експанзија мушке игре

Од балетске трупе „Тед Шон и његови мушки играчи” (Ted Shawn and His Men Dancers), америчког кореографа Теда Шона, из тридесетих година прошлог века, преко чувене плесне компаније „Балет двадесетог века” француског кореографа Мориса Бежара, која је извршила револуционарни преокрет у сценској превласти играчица, па све до данас – мушка игра доживљава експанзију и шири се светским позорницама, представљајући посебан изазов модерним кореографима. Изашавши из оквира романтичних и белих балета, мушки играчи су импресионирали свет игре својим снажним, изражајним телима, отворивши ново поглавље у историји плеса, који је, иако већином обележен делима мушких кореографа, дуго времена тежио да своју естетику изрази кроз естетику женског тела и женског сензибилитета. Нови трендови, чак више него икада пре, подстичу корените промене, а у складу са њима, Шести Београдски фестивал игре угостио је две продукције у којима смо видели само мушке играче – бразилску трупу Sociedade Masculina, (Удружење мушкараца), из Сао Паула, и представу Одскок холандске кореографкиње Кони Јансен.

Одскок је права, сасвим ексклузивна позоришна посластица, коју смо видели на сцени Југословенског драмског позоришта. То је спој стилски врло сведене и непретенциозне, али истовремено изузетно узбудљиве, надахнуте и маштовите кореографије. Заправо толико вешто скројене да јој се не може наћи ама баш ниједна замерка. Ретке су продукције чак и највећих модерних кореографа у којима аутор читав сат времена успева да држи пажњу посматрача и ни за тренутак не спусти ниво свог креативног набоја. То је пошло за руком Кони Јансен у овој поставци. Њен посао је био донекле олакшан чињеницом да је поред себе имала сјајне играче, изузетне индивидуалисте, који су са лакоћом представили њен плесни стил, али исто тако расули по сцени велику количину сценског шарма. Игра осам играча одвија се у једноставној белој сценографији са неколико отвора и простора за стајање или седење, костими су такође сасвим једноставне комбинације кошуља и панталона, а тема комада су мушки односи – ривалства, надметања ега, партнерства и сукоби, комбиновани са мноштвом ситних, духовитих детаља. У том сасвим опуштеном, ненаметљивом стилу, играчи Кони Јансен су приказали изванредан технички ниво игре, скачући на стилизованој белој трамболини, изводећи низове занимљивих премета и подршки, а исто тако вешто изводили су и софистициране плесне фразе и креирали неколицину психолошки врло добро изнијансираних карактера.

У наставку Фестивала Бразилска компанија Sociedade Masculina извела је на сцени Атељеа 212 два кратка комада – Палпабле и Између тела и плаве боје. Први комад поставио је грчки кореограф Андонис Фоњадакис, и ово дело није оставило неки јачи утисак. Можда су за то највише заслужни лош дизајн сцене и костима – дугачке беле траке лелујале су се са све три стране сцене, а костими су били разнобојни и мало претрпани детаљима. Тек пред крај кореограф је приказао за нијансу сензибилнији и занимљивији плесни речник.

Комад Између тела и плаве боје за трупу је поставио шпански кореограф Енрике Родоваљо. Ова поставка далеко је кореографски зрелије остварење, у коме су, сада још више него у првом делу, дошли до изражаја технички квалитети играча. Они су кроз динамичан, брз, готово драматичан покрет, успели да прикажу далеко виши ниво техничке поткованости, као и флексибилност, лакоћу игре и сценску изражајност.

Оба комада у највећој мери чине апстрактне плесне фразе, а у тематском смислу такође имају слична упоришта – први је потрага за сопственим духовним средиштем, док други оваплоћује тежњу да се савлада унутрашњи лавиринт у човеку, разапетом између неба и земље.