Ekspanzija muške igre

Od baletske trupe „Ted Šon i njegovi muški igrači” (Ted Shawn and His Men Dancers), američkog koreografa Teda Šona, iz tridesetih godina prošlog veka, preko čuvene plesne kompanije „Balet dvadesetog veka” francuskog koreografa Morisa Bežara, koja je izvršila revolucionarni preokret u scenskoj prevlasti igračica, pa sve do danas – muška igra doživljava ekspanziju i širi se svetskim pozornicama, predstavljajući poseban izazov modernim koreografima. Izašavši iz okvira romantičnih i belih baleta, muški igrači su impresionirali svet igre svojim snažnim, izražajnim telima, otvorivši novo poglavlje u istoriji plesa, koji je, iako većinom obeležen delima muških koreografa, dugo vremena težio da svoju estetiku izrazi kroz estetiku ženskog tela i ženskog senzibiliteta. Novi trendovi, čak više nego ikada pre, podstiču korenite promene, a u skladu sa njima, Šesti Beogradski festival igre ugostio je dve produkcije u kojima smo videli samo muške igrače – brazilsku trupu Sociedade Masculina, (Udruženje muškaraca), iz Sao Paula, i predstavu Odskok holandske koreografkinje Koni Jansen.

Odskok je prava, sasvim ekskluzivna pozorišna poslastica, koju smo videli na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. To je spoj stilski vrlo svedene i nepretenciozne, ali istovremeno izuzetno uzbudljive, nadahnute i maštovite koreografije. Zapravo toliko vešto skrojene da joj se ne može naći ama baš nijedna zamerka. Retke su produkcije čak i najvećih modernih koreografa u kojima autor čitav sat vremena uspeva da drži pažnju posmatrača i ni za trenutak ne spusti nivo svog kreativnog naboja. To je pošlo za rukom Koni Jansen u ovoj postavci. Njen posao je bio donekle olakšan činjenicom da je pored sebe imala sjajne igrače, izuzetne individualiste, koji su sa lakoćom predstavili njen plesni stil, ali isto tako rasuli po sceni veliku količinu scenskog šarma. Igra osam igrača odvija se u jednostavnoj beloj scenografiji sa nekoliko otvora i prostora za stajanje ili sedenje, kostimi su takođe sasvim jednostavne kombinacije košulja i pantalona, a tema komada su muški odnosi – rivalstva, nadmetanja ega, partnerstva i sukobi, kombinovani sa mnoštvom sitnih, duhovitih detalja. U tom sasvim opuštenom, nenametljivom stilu, igrači Koni Jansen su prikazali izvanredan tehnički nivo igre, skačući na stilizovanoj beloj trambolini, izvodeći nizove zanimljivih premeta i podrški, a isto tako vešto izvodili su i sofisticirane plesne fraze i kreirali nekolicinu psihološki vrlo dobro iznijansiranih karaktera.

U nastavku Festivala Brazilska kompanija Sociedade Masculina izvela je na sceni Ateljea 212 dva kratka komada – Palpable i Između tela i plave boje. Prvi komad postavio je grčki koreograf Andonis Fonjadakis, i ovo delo nije ostavilo neki jači utisak. Možda su za to najviše zaslužni loš dizajn scene i kostima – dugačke bele trake lelujale su se sa sve tri strane scene, a kostimi su bili raznobojni i malo pretrpani detaljima. Tek pred kraj koreograf je prikazao za nijansu senzibilniji i zanimljiviji plesni rečnik.

Komad Između tela i plave boje za trupu je postavio španski koreograf Enrike Rodovaljo. Ova postavka daleko je koreografski zrelije ostvarenje, u kome su, sada još više nego u prvom delu, došli do izražaja tehnički kvaliteti igrača. Oni su kroz dinamičan, brz, gotovo dramatičan pokret, uspeli da prikažu daleko viši nivo tehničke potkovanosti, kao i fleksibilnost, lakoću igre i scensku izražajnost.

Oba komada u najvećoj meri čine apstraktne plesne fraze, a u tematskom smislu takođe imaju slična uporišta – prvi je potraga za sopstvenim duhovnim središtem, dok drugi ovaploćuje težnju da se savlada unutrašnji lavirint u čoveku, razapetom između neba i zemlje.