Ритам и дрво живота

У оквиру циклуса „Нови звучни простори”, Културни центар Новог Сада организовао је 27. марта ауторски концерт Иване Стефановић. Био је то портрет, осликан избором најбољих дела која је композиторка написала током претходних петнаест година, закључно са последњим опусом „Необичне сцене са Хомеровог гроба у Смирни”, за који је прошле године добила највеће признање у области музике, награду „Мокрањац”.

Необичан циклус „Над водом” за сопран, флауту и клавир, из 2003. године, заправо је мала камерна кантата у којој ефекат сценског збивања изазива експресивно тумачење фрагмената поезије старогрчких песника, такозваних „мелика”, које у непрекинутом следу ниже карактерне минијатуре, остварујући једну суптилну драмску целину. Људски глас је обмотан опширним и разиграним инструменталним звуком и пева свој фрагментаран текст у некој врсти унутрашњег колажа са инструменталним одломцима. Сопран заступа хумани лик који као да и сам настаје и формира се ту пред нама у звучном пејзажу чији је примарни садржај само шум природе. Овакво израстање човека и његове историје из општег брујања пејзажа, једна је од сталних тема музике Иване Стефановић и она се њоме бавила нарочито у својим радиофонским остварењима.

Трећи гудачки квартет "Play Strindberg" композиторка је довршила 1993. године, као део музике за Стриндбергову драму „Отац” играну у „Атељеу 212”. Једно од њених најизвођенијих и публици најдражих остварења говори постмодерним језиком цитата и парафраза и отворено се позива на Бетовена, евоцирајући његов судбински мотив из Пете симфоније у камерној атмосфери скерца, док је I став савремена транспозиција корала, а финале романтичарски, невесели "danse macabre". Евоцирајући камерни звук романтизма, Ивана Стефановић гради фројдовски моћну и интуитивну звучну причу о породици и месту оца у њој, па се позивање на Бетовена у тој констелацији може тумачити и у оквиру сасвим приватних симбола.

„Необичне сцене са Хомеровог гроба у Смирни” написане су 2005. године за наратора, соло-флауту, и велики инструментални ансамбл који, осим гудачког оркестра, чине клавир, чембало, хармоника и удараљке. Ова композиција евоцира позоришну сцену увођењем вербалне компоненте којој музика као да служи уместо да је води. Дело цитира интегрални текст „Ружа са Хомеровог гроба” Ханса Кристијана Андерсена, текст који је смештен на унутрашњим границама музичког облика а који је у великом стилу тумачио глумац Предраг Мики Манојловић. Музички и текстуални наративи су у сасвим специфичном и интригантном међуодносу који је и једноставан и дејствен, а чије су симболичне и метафоричне конотације дубоке и садржајне. Хомер-ружа-славуј-песник, посебни су симболи једне универзалне приче коју је Ивана Стефановић препознала као парадигму стварања лепоте. Као и у претходне две композиције и у овој има неког меланхоличног поетског остатка који не припада само музици, али беседи искључиво њом.

У последњој композицији, делу за гудачки оркестар „Дрво живота” из 1997. године, примењена је необична техника надовезивања више формалних целина истог значењског нивоа, које настају развојем и разрадом једног крајње једноставног мотивског модела. Рекло би се, једног ритма. То је поступак преузет из левантског фолклора, музике која се гради сталним импровизујућим надовезивањем, истовремено украшавана и кићена. На исти начин се стално обнавља и цвета и један од најстаријих симбола овог поднебља - дрво живота. Музика је својим средствима „имитирала и оспољила један прастари симбол и његову садржину и та се филозофска и митолошка потка у делу и те како препознаје. То је и једна од одлика музике коју је написала Ивана Стефановић: њено дејство је, колико у звуку, толико и у оној финој игри значења и смисла која лебди око дела и даје му дубину.

Сви музички уметници који су наступили на овом концерту свирали су композиције Иване Стефановић са акрибијом и уважавањем. Познаваоцима њене музике нарочито занимљива била је интерпретација квартета „Play Strindberg” коју су суверено оствариле младе чланице новосадског гудачког квартета „ТАЈЈ”. „Гудачи св. Ђорђа” предвођени виртуозном Биљаном Радовановић приказали су врхунску музикалност и пажљиво одговарање на сваки диригентски гест, а солисти, сопран Катарина Јовановић, пијанисткиња Јасна Туцовић и флаутиста Љубиша Јовановић још једном су доказали да су с правом део сталне извођачке екипе Иване Стефановић.

Сваки наш истакнути композитор, с годинама, окупи известан број блиских сарадника, музичких уметника који имају посебно интересовање и сензибилитет баш за његова дела. Многа од тих дела и настају за одређене извођаче и у сарадњи са њима. Тако се „дрво живота” наше културе и даље обнавља и развија упркос сасвим неповољним условима суше и неплодног тла, па тако треба и разумети и подржати акцију „Нови звучни простори” Културног центра Новог Сада.

Требало би сада овај изузетни „портрет”, као и сваки следећи у оквиру истог пројекта, снимити на трајном носачу звука и штампати у ограниченој, колекционарској серији.