Калуђер Сава помера брдо

Последња књига Кристофера Хоупа, јужноафричког писца и публицисте, „Врт ружних снова“, пуна је бизарних прича о патуљцима, мајмунима, лудацима који деценијама после Другог светског рата живе у убеђењу да је Париз и даље под окупацијом нациста… Истина или фикција – питамо овог аутора, уочи његовог доласка у Србију на ПРОЗЕ ФЕСТ, који се идуће недеље одржава у организацији Културног центра Новог Сада:

Да, моје приче су прилично необичне. Заправо, фасцинира ме чудноватост и неочекиваност човекове природе, способност да изненађује и противречи; да чини нешто што нико није веровао да је могуће. Не верујем баш у реализам.

Једна прича посвећена је Србији. О чему је реч?

То је прича о калуђеру Сави, смештена у Србији, у време ратова који су изазвали распад Југославије. Написао сам је у знак поштовања према тврдоглавом и независном духу калуђера Саве, решеног да не дозволи ничему да му се нађе на путу кад одлучи да помери брдо што се испречило манастиру који он зида. Допада ми се његова независност – он, уосталом, није обичан калуђер; монархиста је, неимар и сањар. Допао ми се његов дух пркоса. Он се бори против плиме времена. Хтео сам то да прославим.  

Извештавајући о ратовима на простору бивше Југославије, како рекосте, били сте срећни што су неки други народи постали „светске парије”, уместо Вас, Јужноафриканаца. Уочили сте сличности?  

Ако сам се осећао као код куће било је то због земље из које потичем и њене политике срачунатог трибализма. У ратовима који су уништили Југославију препознао сам повратак национализму, трибализму и етничком апартхејду. То ме је подсетило на моју домовину и њену погубну политику која је људе држала заточеним у скученим, расним зоолошким вртовима, у којима им није било дозвољено да комуницирају с другим народима. У бившој Југославији открио сам разуларени национализам.

Друга сличност била је балканизација Јужноафричке Републике пред крај апартхејда?

Да, очита је сличност између такозваних политички створених племенских територија у мојој земљи, њеним „завичајима”, како су називане, и мини-држава насталих после пада Југославије, свака с посебном заставом и монетом, речницима, све ми је то било болно познато.  

Шта је било најнеочекиваније откриће током путовања по том региону?

Откриће да је опасно веровати како је прошлост мртва. Она је увек живо присутна на Балкану. И неорелигиозни покрети попут фашизма и национализма, за које су сви у западној Европи веровали да су историја, изненада су поново постали присутни. На крају 20. века. Сећам се Туђмановог мобилисања маса усред Загреба, почетком деведесетих – најсличнијег оном што како сам замишљао Мусолинијево – све док нисам видео промилошевићевске демонстрације у Београду.  

Током грађанског протеста у Србији, најавили сте скори пад Милошевића, а у интервјуу који смо водили почетком 2000. рекли сте да је „национализам мртва идеологија”. Да ли је тако?

Сећам се тога. И био сам у заблуди. Веровао сам да ће студентски протести скинути Милошевића. То се није десило. Национализам, етнички бес, вреба испод површине у свакој земљи, чак и у оним које себе називају „демократским”. После етничких бесова балканских ратова, видели смо амерички национализам који је довео до Ирачког рата и који је све друге видео као потчињене савезнике који не постављају никаква питања, или као непријатеља којег треба бомбардовати или бојкотовати.

Били сте скептични у погледу ефеката НАТО бомбардовања Србије? Видите ли решење за замку у којој се Србија и њена покрајина Косово и Метохија данас налазе? 

Био сам скептичан, јер сумњам у могућност да се народи натерају на послушност тиме што ћете их потући. И противим се сецесији Косова, као што бих се противио сецесији Шкотске или Флориде. Из истих разлога. Подела земље на племенске енклаве је нешто лоше.  

Били сте живи сведок пада Берлинског зида. Какве су последице тог догађаја, две деценије касније?

То је један од најфасцинантнијих догађаја које сам икад доживео. Био сам веома срећан, као што рекох, не волим зидове међу народима, нити заточене земље. Знам да је у годинама после тога било великог разочарања у деловима Источне Немачке, али верујем и даље да је уједињена Немачка, унутар Европе, најбоље решење. Верујем у идеју Европске уније – препуштамо извесну власт Бриселу, покушавамо да избегнемо старе грешке, старе поделе и старе мржње. То није савршено, али је боље од старих, пропалих идеја суверених националних држава мистично благословених од стране Свевишњег и увек орних да мрзе суседе. 

Настанили сте се у Лангедоку, у Француској, разочарани и у британски менталитет и британске институције. Да ли се нешто мења, има ли разлике између постблеровске Енглеске и Саркозијеве Француске? 

Много сам лутао. А сад живим у Француској. То је мој начин да будем у Европи; јужна Француска је надомак Шпаније, недалеко од Италије. Волим што сам поново на овом континенту, и волим осећање да је у Европи све мање граница. Не знам колико се Француска разликује у односу на УК – сем што је УК загледана у САД, а ја у Европу. Одрастао сам у земљи – Јужноафричкој Републици – у којој су владари више волели изолацију, агресију, етничку мржњу и шовинизам. Резултат је да презирем све те ствари.

Шта би се десило бушману – јунаку вашег романа „Најмрачнија Енглеска” (Клио, 2000), ако би доспео у Француску? 

Кад би Дејвид Бои данас доспео у Европу, не би био ни одушевљен нити импресиониран. Сматрао би је подједнако суманутом и био срећан да нађе краљицу слоницу која би саосећала с њим.

Очекујете ли нереде, социјалне покрете, нове диктатуре, као последицу економске кризе?  

Људи су посвуда гневни. Не знам хоће ли то допринети успону диктаторских власти, сумњам, мада може ојачати диктаторе који су већ на власти, а таквих је поприлично, Поготово откад су схватили да „демократски диктатор“ треба само да придобије бираче, па да он и његова партија довека владају.

Ваш живот обележили су политика, репресија, апартхејд, забране ваших књига, били сте изгнани из своје земље, с картом у једном правцу? Зашто су Вас забрањивали, шта је то било опасно у Вашим сатиричним песмама?

Тешко је дати одговор. Моје дело није забрањено у Јужноафричкој Републици толико због тога што је нападало бесмислени систем расне подвојености као нешто сурово и неправедно, мада је било и тога. Него стога што сам открио колико је етничка мржња апсурдна, и крајње глупа, а понекад, ужасно и неодољиво смешна. Чудно је видети људе заљубљене у глупост. Нисам указивао поштовање старом режиму нити његовој власти. Сада у Јужноафричкој Републици имамо нову демократску владу, али и даље сам скептичан. Свака власт је лоша – поготово у рукама њених влада. После петнаест година демократске владавине у Јужноафричкој Републици највећи део њених становника је сиромашнији него икад.

Зашто је ваш роман-првенац поново забрањен, готово три деценије касније? 

Мислим да свака земља има своје демоне који је прогоне у сновима. Наши су демони расе и обојене коже. Они су и даље присутни. И није мој први роман тај који је поново забрањен, већ једна од мојих песама – јер вређа људе који су исувише оптерећени политиком. Својим првенцем, „Подвојени развитак”, покушао сам да изразим осећања одбачених и омаловажених – али у виду комедије. Исто сам урадио у „Најмрачнијој Енглеској”. Јунаци ова два романа – Хари Мото и Дејвид Бои браћа су по срџби.

У роману „Ја, Месец и Елвис Присли” исмевали сте комичне тензије постапартхејдовске јужноафричке провинције. Има ли тога и данас?

Да, Јужноафричка Република је и даље чудна земља. Као што сам недавно написао – Јужноафричка Република је место где богови ироније данас себи купују викендице. Мој последњи роман – „Љубавници моје мајке” – сатирично описује Јужноафричку Републику – са истом оном беспомоћном мешавином љубави и очајања које неко осећа према драгом али сулудом пријатељу. А могуће је да и моја земља мене сматра својим безнадежно расипним сином. 

У роману „Љубавници моје мајке” јунакиња каже да је „Јоханесбург град који нема прошлост, осим полицијског досијеа”. Како то? 

Тако што је Јужноафричка Република поприште насиља, а Јоханесбург град у коме је насиље део прошлости, а копање злата, оружје, новац и злочин неразмрсиво повезани. То је Чикаго у савани. 

Припадате славном квартету јужноафричке прозе, заједно с Харвудом, Куцијем и Гордимеровом. Сва тројица побегли сте одатле, једино је нобеловка Надин Горидмер имала живаца да остане и бори се?

Провокативно питање. Свако од нас је прилично различит, а и Куци је нобеловац. Мислим да је то стога што садашњој администрацији у Јужноафричкој Републици опонирају они писци који живе изван ње. То је врста опонирањае, добровољни егзил. Одскора је и један број писаца ЈАР-а постао веома критичан према садашњој влади у овој земљи која је изгубила компас и претворила се у грамзив и корумпиран режим умногоме налик владарима које је заменио.

Јесте ли и даље „летећи Јужноафриканац”. Какво је то проклетство?

Више уопште нисам сигуран шта сам.