Завршни извештај

Нагло отопљење донело ми гомилу невоља. Што не би донело! Па ја сам вршњак просечно старог грађанина Србије: накокао сам нешто више од четрдесет година. Идем, тако, „у најбољем животном добу”, улицом и поводим се. Метеоропата, школски пример! Час ми вруће, час ми хладно, притисак мало расте, више пада – слично курсу динара – у глави хаос, врти се вртешка, а кад ме сунце озрачи, трчим у хлад где ме намах спопадне језа и пробију жмарци... Само гледам, ако паднем, да не звекнем главом. А у компанији ме чека онолики посао. Кад помислим на завршни извештај за прошлу годину, спопадне ме напад панике. Нимало ми није лако. Питам се, како ли је тек Србији са оваквим грађанином „у просеку”. А тај статистички чова „у пуној снази” требало би да земљу извуче из кризе. Хоће, ако прво себе постави на чврсте ноге, ухвати правац и престане да шеврда.

Утешно је једино да су то стварно најбоље године. И изрека каже да прави живот почиње тек после четрдесете. Почиње, како да не: ујутру се будим са боловима, што је одличан знак – чим боли, значи да још нисам умро. Фиска у грудима, пробада у желуцу, значи све је у реду. Е, пошто сам жив, могу да наставим да извлачим себе и друге из тешкоћа, а државу из дубиозе... Јадна држава коју деца напуштају и маторци морају да је вуку. Зато тако и напредујемо. Кад сам имао седамнаест година, овакве као што сам ја сада сматрао сам кршевима. Што је најгоре, био сам у праву.

У петој сам деценији. Ја сам спој младости и искуства. Волим и даље све што воле млади, а у мени се већ накупило море грозних догађаја које зовемо финим именом – искуство. Могао сам и мање искусан да будем, ништа не би сметало.

Отварам прозор да ми у собу уђе зрак наде из свемира. Можда на сунчев погон крене набоље.

– Добро јутро, комшија! Леп дан... – довикујем Младену који се чвари у свом дворишту. Набацује боју. Негује тен. Поранио.

– Леп, за сада... Али ветар са северозапада донеће Београду хладну кишу у поподневним часовима. Вечерас око девет можда буде и олуја праћена градоносним облаком. Стави картон на шофершајбну, лед може да је полупа!

– Откуд знаш? Кад су то јавили?

– Јавило ми моје колено! Причао сам ти сто пута: ако ме пробада десно, сигурно ће киша. Ако сева у левом, гарант ће пљусак. Чим прилегнем из чиста мира, то је притисак, значи биће олуја! Метеоролошки завод може увек да ме пита за прогнозу времена. Прецизнији сам од њихових инструмената – убеђује ме Младен.

– И мене од јутрос стиска под ребрима. Зевам као риба на сувом. Знојим се. Срце ми бије, а уста се суше. Манта ми се... Само не знам шта то предсказује. Мора да ће апокалипса – пожалих се искуснијем „колеги”.

– Каква апокалипса, човече, ти си у прединфарктном стању! Или си постао хронични болесник! Млад си још за такве симптоме! Иди лекару! – размахао се комшија.

– Ма какви! Морам на посао. Чека ме завршни извештај. Не могу без мене да га ураде – одмахујем дланом. Док затварам окно, читам Младену са усана: „Батали извештај! Нико није незаменљив! Нек други шљакају. Чувај здравље...”

Млађа је махер. Дохватио шездесету, а изгледа као нов! Провалио је како опстати у овом друштву. Осетљив је, као да под кожом има сензоре: чим облачак посла надвије његов секретаријат, он предосети „промену”, заболи га коленце па прилегне два-три дана. Најави ли се веће пословно „невреме”, њему моментално падне притисак и оде на боловање. Сачека да „олуја” прође. За то време, „други” заврше посао. Кад се радна акција оконча и на хоризонту се стиша, он измигољи, прошета после кише. Надише се озона и, свеж и младолик, као да ништа није било, појави се у канцеларији. И то пролази. Годинама. Деценијама. Мислио сам да неће, а протегло се и у нови век.

Ко ми је крив што се нисам прилагодио и научио да се „понашам”. Зато и овогодишњи завршни извештај баш мене чека. Зато сам и постао „хронични”. Крш. Не треба ми лекар да испоручи дијагнозу. Млађа боље зна. Мој завршни извештај већ је давно оверен.