Нови тонови из суседства

Пре недељу дана писао сам о новим, помирљивим и охрабрујућим тоновима из Вашингтона, који су дошли до изражаја у извештају једне врло ауторитативне двостраначке комисије Конгреса САД о односима са Русијом.

Ових дана чују се нови тонови из нашег суседства. Види се да је све шира свест о томе да су односи у региону далеко од потребног и могућег и да све стране морају показати спремност да се они хитно и битно унапреде. Односи Србије са суседима из бивше Југославије су се погоршали, политички контакти на највишем нивоу усахли, размењују се отровне стрелице у изјавама одговорих и медијском извештавању.

Са Црном Гором је до оштрог заокрета у лошем правцу дошло после признања независности Косова, са Хрватском такође због Косова, али и због тужбе за геноцид, са Босном и Херцеговином због апсолутне подршке захтевима Републике Српске и занемаривања односа са Сарајевом. Као и обично, одговорност никако није само на једној страни, али ми треба да се окренемо пре свега свом делу одговорности. Ако се жели напред, не може се гледати само назад, кад се објективност пренебрегне у корист (експлоатације) емоција и „патриотског“ удварања бирачима.

Што се тиче Косова, Србија мора уважити чињеницу да су сви у региону (сем БиХ) признали независност ове покрајине и да то не може бити бити пресудни критеријум у односима са окружењем. Не би било оправдано да однос Србије према суседима буде у било чему другачији него према земљама Европе и Америке које су признале Косово.

Стога је важно препознати поруке са другачијим садржајима, које могу бити пробни балони, али се не смеју занемарити, већ на њих треба одмах узвратити сопственом спремношћу за разумевање и компромис.

Истог дана протекле недеље о односима са Србијом огласили су се Филип Вујановић, председник Црне Горе и Сулејман Тихић, лидер најјаче бошњачке странке, СДА. Садржина и тон ових изјава су изузетно помирљиви и указују на могућност стварања толико потребног моментума за нову фазу наших односа.

Вујановић је предложио сусрет са колегом Тадићем, у Београду или Подгорици. Рекао је да има „изузетну комуникацију“ са председником Тадићем, да су односи Београда и Подгорице „изузетно садржајни и квалитетни у низу значајних области“. У помирљивом тону говорио је о томе да се пренаглашава значај именовања амбасадора Црне Горе у Београду и да то треба убрзано скинути с дневног реда. У истом тону настојао је да образложи зашто је Црна Гора морала да призна Косово и под каквим је притиском била и оптимистички говорио о приступу неким проблемима од заједничког интереса као што су двојно држављанство, позиција двеју православних цркава, унапређење друмског, железничког и ваздушног саобраћаја и о Луци Бар као „сервису Србије“.

Сулејман Тихић је изразио незадовољство „стагнацијом односа БиХ и Србије“ и чињеницом да се нико од чланова Председништва БиХ није састао са Тадићем. „То није у интересу БиХ, која мора да реагује јер су Председник и Влада Србије за искрено решавање свих питања“. Оценио је да се што пре мора послати амбасадор у Београд и то личност која ће да „повезује“ две државе. Као ни Вујановић, ни Тихић није за замрле, па и затегнуте односе оптужио српску страну, али је поменуо, чини се с правом, да би било добро да Влада Србије „акценат не ставља на односе са Републиком Српском, већ са целовитом БиХ“. Добар корак у том правцу је недавна посета министра Јеремића Сарајеву.

Кључни су, разуме се, добри српско-хрватски односи. Без њих нема добре климе у региону. Недавна посета премијера Санадера окарактерисана је као „обнова дијалога“, што само по себи говори да правог дијалога у дужем времену (дакле и пре проглашења независности Косова) није било. Не може се са обе стране помињати француско-немачка сарадња као инспирација, а да се притом нема у виду да су се Кол и Митеран срели више од 80 пута. Лидери ЕУ срећу се десетак пута годишње, да не помињемо нордијске земље, вишеградску групу итд.

Зато не треба да разочарају релативно скромни конкретни резултати Санадерове посете: два споразума о не тако пресудним питањима и нешто садржајнији разговори о сарадњи у области енергетике, уз само назнаке за путеве решавања кључних проблема, као што су повратак и реинтеграција избеглица, граница итд. Важан је био приступ да има питања о којима се „слажемо да се не слажемо“, као што су тужба и противтужба и Косово, које треба оставити на страну и окренути се онима где се компромис може наћи и сарадња интензивирати. Важно је да је договорено да се на овоме не стане, већ да ће Борис Тадић идућег месеца посетити Загреб, а да ће вероватно уследити и посета Месића Београду.

Не на крају по важности, поменимо да Брисел много више него раније инсистира на доброј регионалној сарадњи; тај захтев је унет и у споразуме о стабилизацији и придруживању, а јасно је речено (Рен) да земље (потенцијални) кандидати не могу уносити у Унију багаже међусобних нерешених проблема.

председник Европског покрета у Србији