Novi tonovi iz susedstva

Pre nedelju dana pisao sam o novim, pomirljivim i ohrabrujućim tonovima iz Vašingtona, koji su došli do izražaja u izveštaju jedne vrlo autoritativne dvostranačke komisije Kongresa SAD o odnosima sa Rusijom.

Ovih dana čuju se novi tonovi iz našeg susedstva. Vidi se da je sve šira svest o tome da su odnosi u regionu daleko od potrebnog i mogućeg i da sve strane moraju pokazati spremnost da se oni hitno i bitno unaprede. Odnosi Srbije sa susedima iz bivše Jugoslavije su se pogoršali, politički kontakti na najvišem nivou usahli, razmenjuju se otrovne strelice u izjavama odgovorih i medijskom izveštavanju.

Sa Crnom Gorom je do oštrog zaokreta u lošem pravcu došlo posle priznanja nezavisnosti Kosova, sa Hrvatskom takođe zbog Kosova, ali i zbog tužbe za genocid, sa Bosnom i Hercegovinom zbog apsolutne podrške zahtevima Republike Srpske i zanemarivanja odnosa sa Sarajevom. Kao i obično, odgovornost nikako nije samo na jednoj strani, ali mi treba da se okrenemo pre svega svom delu odgovornosti. Ako se želi napred, ne može se gledati samo nazad, kad se objektivnost prenebregne u korist (eksploatacije) emocija i „patriotskog“ udvaranja biračima.

Što se tiče Kosova, Srbija mora uvažiti činjenicu da su svi u regionu (sem BiH) priznali nezavisnost ove pokrajine i da to ne može biti biti presudni kriterijum u odnosima sa okruženjem. Ne bi bilo opravdano da odnos Srbije prema susedima bude u bilo čemu drugačiji nego prema zemljama Evrope i Amerike koje su priznale Kosovo.

Stoga je važno prepoznati poruke sa drugačijim sadržajima, koje mogu biti probni baloni, ali se ne smeju zanemariti, već na njih treba odmah uzvratiti sopstvenom spremnošću za razumevanje i kompromis.

Istog dana protekle nedelje o odnosima sa Srbijom oglasili su se Filip Vujanović, predsednik Crne Gore i Sulejman Tihić, lider najjače bošnjačke stranke, SDA. Sadržina i ton ovih izjava su izuzetno pomirljivi i ukazuju na mogućnost stvaranja toliko potrebnog momentuma za novu fazu naših odnosa.

Vujanović je predložio susret sa kolegom Tadićem, u Beogradu ili Podgorici. Rekao je da ima „izuzetnu komunikaciju“ sa predsednikom Tadićem, da su odnosi Beograda i Podgorice „izuzetno sadržajni i kvalitetni u nizu značajnih oblasti“. U pomirljivom tonu govorio je o tome da se prenaglašava značaj imenovanja ambasadora Crne Gore u Beogradu i da to treba ubrzano skinuti s dnevnog reda. U istom tonu nastojao je da obrazloži zašto je Crna Gora morala da prizna Kosovo i pod kakvim je pritiskom bila i optimistički govorio o pristupu nekim problemima od zajedničkog interesa kao što su dvojno državljanstvo, pozicija dveju pravoslavnih crkava, unapređenje drumskog, železničkog i vazdušnog saobraćaja i o Luci Bar kao „servisu Srbije“.

Sulejman Tihić je izrazio nezadovoljstvo „stagnacijom odnosa BiH i Srbije“ i činjenicom da se niko od članova Predsedništva BiH nije sastao sa Tadićem. „To nije u interesu BiH, koja mora da reaguje jer su Predsednik i Vlada Srbije za iskreno rešavanje svih pitanja“. Ocenio je da se što pre mora poslati ambasador u Beograd i to ličnost koja će da „povezuje“ dve države. Kao ni Vujanović, ni Tihić nije za zamrle, pa i zategnute odnose optužio srpsku stranu, ali je pomenuo, čini se s pravom, da bi bilo dobro da Vlada Srbije „akcenat ne stavlja na odnose sa Republikom Srpskom, već sa celovitom BiH“. Dobar korak u tom pravcu je nedavna poseta ministra Jeremića Sarajevu.

Ključni su, razume se, dobri srpsko-hrvatski odnosi. Bez njih nema dobre klime u regionu. Nedavna poseta premijera Sanadera okarakterisana je kao „obnova dijaloga“, što samo po sebi govori da pravog dijaloga u dužem vremenu (dakle i pre proglašenja nezavisnosti Kosova) nije bilo. Ne može se sa obe strane pominjati francusko-nemačka saradnja kao inspiracija, a da se pritom nema u vidu da su se Kol i Miteran sreli više od 80 puta. Lideri EU sreću se desetak puta godišnje, da ne pominjemo nordijske zemlje, višegradsku grupu itd.

Zato ne treba da razočaraju relativno skromni konkretni rezultati Sanaderove posete: dva sporazuma o ne tako presudnim pitanjima i nešto sadržajniji razgovori o saradnji u oblasti energetike, uz samo naznake za puteve rešavanja ključnih problema, kao što su povratak i reintegracija izbeglica, granica itd. Važan je bio pristup da ima pitanja o kojima se „slažemo da se ne slažemo“, kao što su tužba i protivtužba i Kosovo, koje treba ostaviti na stranu i okrenuti se onima gde se kompromis može naći i saradnja intenzivirati. Važno je da je dogovoreno da se na ovome ne stane, već da će Boris Tadić idućeg meseca posetiti Zagreb, a da će verovatno uslediti i poseta Mesića Beogradu.

Ne na kraju po važnosti, pomenimo da Brisel mnogo više nego ranije insistira na dobroj regionalnoj saradnji; taj zahtev je unet i u sporazume o stabilizaciji i pridruživanju, a jasno je rečeno (Ren) da zemlje (potencijalni) kandidati ne mogu unositi u Uniju bagaže međusobnih nerešenih problema.

predsednik Evropskog pokreta u Srbiji