Себично је живети сам

Драма Биљане Србљановић "Барбело, о псима и деци" биће премијерно изведена у уторак 4. децембра у 20 сати на сцени "Љуба Тадић" Југословенског драмског позоришта. Комад "Барбело, о псима и деци" има свега 150 страна, режира га Дејан Мијач који је поставио и претходну драму, "Скакавци", ове ауторке. Сценограф је Јурај Фабри, костимограф Ангелина Атлагић, композитор Ања Ђорђевић, за видео рад побринуо се Борис Миљковић. "Барбело је појам којим се у историји хришћанства означава прва еманација Бога, његово прапорекло, праузрок, праначело, неки метафизички простор из којег потиче све, па и ми. У стриктно религиозном смислу, на хебрејском је Барбело бог, на старогрчком значи прва мисао, а најважнији превод је – материца света". За Биљану Србљановић, Барбело је мајчин стомак, једно сигурно, топло место, ван времена и пре почетка свега...

Јунаци нове драме Биљане Србљановић су људи који размишљају о деци, који рађају децу или их не рађају, који имају децу око себе, који не могу или не желе да их роде, који их задржавају уз себе, и тако даље… и пси који се мувају около... Дејан Мијач окупио је сјајну глумачку екипу: Ану Софреновић, Јасмину Аврамовић, Јелену Ђокић, Горана Шушљика, Тонија Лауренчића, Николу Ракочевића, Николу Ђуричка, Мирјану Карановић, Марка Баћовића и Небојшу Глоговца.

Део екипе у раним преподневним сатима затекли смо у глумачком салону ЈДП-а. "Мијач је код управника Цвејића", сазнајемо. Ужурбано стиже Ана Софреновић. Ту је и промрзла Јасмина Аврамовић, која је целе ноћи снимала серију у Панчеву. Екипа представе "Барбело, о псима и деци", нешто касније сели се на сцену "Бојан Ступица" где пробају своје дијалоге, реплике, монологе, нове сценске покрете...       

– Комад "Барбело, о псима и деци" прати горући проблем међу нама, а то је нерађање деце. Ауторка то своди на једноставну ствар: себичност или љубав. Себично је живети сам. Дати живот некоме, то је љубав. О томе говори овај комад. Није то само материјално питање, егзистенцијално. То је једноставно страх да се давањем не изгуби примат себичности. И ту је цео проблем. Тешко је због тога што је давање једна врста спонтане искрености коју није лако постићи. Тешко је давати. Срећан је онај ко уме да даје! Први корак у љубави је помирење, па опраштање, онда се отварају врата љубави – каже нам Дејан Мијач.

Небојша Глоговац тумачи Луталицу, клошара, добровољног изгнаника који је напустио људе и живи на гробљу, са псом кога зове Мајка. У изгнанство је отишао када је спознао да је постало срамота бити неуспешан, када је схватио да свега има довољно и да нема потребе за том бесомучном трком.

– Ово је један од најболнијих Биљаниних текстова. Тема је јако осетљива, од оних о којима размишљамо у својој интими, али са којом ретко излазимо на светлост дана. Или причамо о томе сами са собом или са неким нама јако блиским. То су права егзистенцијална питања типа: Не знам да ли ћу родити доброг човека или скота, па зашто онда да рађам децу. Ту су и живи и мртви светови. И пси, као замена за љубав, за оно што нам недостаје. Шта је слика те теме? Мањак љубави, жеље за љубављу, страха од љубави, страха од будућности, од будућег нараштаја – објашњава Глоговац.

Мирјана Карановић није расположена за разговор пре почетка рада. Неколико минута касније затичемо је на сцени, у лику Кучкарке, поред велике дрвене кутије. Држи шољу у руци: "Како ниси пазила!.." обраћа се повишеним гласом својој сценској партнерки Јелени Ђокић која тумачи Милену и која јој одговара: "Јесам, видела сам...!"

– Миро, кињи је, сугерише Мијач који излази на сцену. "Пустите музику, смањите басове", додаје композитор Ања Ђорђевић.

– Размишљао сам о тој сцени. Седим сам, тучем се у главу и долазим до решења. Имам начелан приступ. Волим да набацам више ствари, идеја, и да онда бирам најбоље решење. Није све што измислите добро. Треба знати  изабрати оно право – каже Мијач.

– Колико сам ја музике побацала, додаје Ања Ђорђевић. "А тек ја глуме", оглашава се и Јелена Ђокић.

"Стоп, стоп, стоп... Да чујем текст!

"Пада киша, тече у потоцима, потоп. Носи све пред собом", изговара Јелена Ђокић, која стоји у левом углу са црним кишобраном. На сцену излази и Ана Софреновић. Јелена Ђокић је комад читала у мају, када је била у деветом месецу трудноће, у стању сасвим другачијем од лика који игра.