Једна зграда, три корисника

Удружење књижевних преводилаца Србије трећи је корисник зграде у Француској 7 у Београду. Иако и оно има својих проблема, медијску пажњу привлачи само сукоб два књижевна друштва: Удружења књижевника Србије и Српског књижевног друштва. Удружење књижевних преводилаца Србије, које је основано 1951. године, нико не помиње.

– Преводилачко удружење је од самог почетка било самостално – ни део, ни секција Удружења књижевника Србије, иако је дуго било његов обесправљени подстанар: у почетку је имало само столицу за једним од столова, и поштанско сандуче. Али и тако, активности УКПС су се гранале а чланство увећавало – подсећа Јелена Стакић, председница Удружења књижевних преводилаца Србије.

Данас је у ово удружење учлањено око 400 преводилаца, од којих 250 носи велики део преводне књижевне продукције у Србији. Године 1968. установљена је годишња награда за најбољи превод „Милош Н. Ђурић”, 1971. покренут је часопис „Мостови”, од 1975. сваке године одржавају се међународни преводилачки сусрети. Удружење књижевних преводилаца Србије изборило се за поштовање ауторског права преводилаца и за статус самосталног уметника за оне своје чланове који задовољавају постављене високе критеријуме.

Зграда у Француској 7 споменик је под заштитом државе. У време оснивања преводилачког удружења, каже Јелена Стакић, корисници Француске 7 били су Удружење књижевника Србије, Савез књижевника Југославијеи „Клуб књижевника”. Историја је ишла својим током, Савез књижевника Југославије је нестао, а Удружење књижевних преводилаца се развијало. Но, за сваки улазак у зграду, за сваку акцију, Управа УКПС морала је да тражи кључ од станодавца, тј. писаца, и ови су дуго били солидарни. Године 1998. преводиоци су већ увелико имали потребе за сопственим простором, и затражили га. Тадашња Управа УКС, међутим, није хтела да уступи преводиоцима ништа, него је предложила да УКПС постане део или секција УКС.

Преводилачко удружење није пристало на самоукидање и припајање Удружењу књижевника. Стога се његова тадашња Управа (под председништвом Олге Кострешевић) обратила Секретаријату за културу града Београда као организацији која располаже зградом. Тадашњи секретари за културу: Горица Мојовић, Љиљана Благојевић и Тања Петровићимале су разумевања за књижевне преводиоце, као и за новоосновано Српско књижевно друштво, и тако су та два удружења 2001. постала равноправни корисници зграде у Француској 7 (преводиоци су добили око 70 квадрата на спрату, УКС близусто, такође на спрату, СКД стотинак у приземљу, а поткровље је подељено на три једнака дела).

– Но, прерасподела простора није ишла лако: Удружење књижевника је и нас, преводиоце, и Српско књижевно друштво тужило због тога што користимо додељене нам просторије. Судили смо се шест година, плаћали адвокате и судске трошкове и на крају добили спор. Није нам било драго што се судимо, а ни СКД се није из обести уселио у свој део уз асистенцију полиције: ранији искључиви корисник зграде није пристајао да га пусти унутра, односно, спречавао је да се спроведе правоснажна судска одлука, због које спор између та два књижевничка удружења траје до данас – наглашава Јелена Стакић.

По додељивању просторија, УКПС и СКД су одмах склопили одговарајуће уговоре са градом Београдом, али трећи корисник, УКС, то је учинио тек седам година касније, у августу 2008. Али, УКС и даље као да не прихвата реалност да су се времена променила, да су сва три уметничка удружења у Француској 7 равноправни корисници.

Кад су у згради и око ње отпочели радови због реновирања „Клуба књижевника”, који је добио новог власника и нови статус, два удружења – СКД и УКПС – била су затечена: њих нико ни за шта није питао, нико их ни о чему није обавестио, а није ни даваоца зграде на коришћење, то јест Секретаријат за културу града. Никакво чудо што су се сви забринули какво ће бити ново окружење, и како ће се даље радити у њему. УКС се и том приликом понео као једини корисник зграде, и ако се нови закупац Клуба уопште договарао с неким од „укућана”, договарао се с њима.

„Клуб књижевника” је редовно плаћао закупнину Удружењу књижевника Србије. Пракса се наставила и кад је то Удружење престало да буде једини корисник зграде. Друга два удружења не добијају ништа, иако би требало да се, пошто су и она пуноправни корисници зграде, средства од закупнине ресторана деле на три дела. УКС истиче како свима плаћа струју и телефон, осигурање, одржавање заједничких просторија, „и још којешта”. Али, не каже да то чини од новца који не припада само њему.

Питамо председницу Удружења књижевних преводилаца Србије да ли је могуће решити проблем на задовољство све три стране.

– Прво, простор којим располажемо, и онај који користимо појединачно, и онај заједнички, леп је и довољан за све. Но зграда је стара, треба је не само одржавати него и осавременити: увести грејање, променити столарију, реновирати заједнички простор – салу у приземљу и салон на спрату, такође заједнички таван реконструисати а потом се договорити о његовом коришћењу. Друго, не би било сукоба, бар не великих, јавних. Удружења у Француској 7 би се међусобно уважавала и сарађивала. Сви смо посленици речи, и имамо много заједничког. Политичке и идеолошке размирице решавали бисмо на неком другом месту, а новчане колегијално и аргументовано. И трудили се да књизи у нашем друштву буде боље – истиче Јелена Стaкић.