Адвокати и казна

Новосађани, али и цела српска јавност огорчени су због убиства полицајца Владимира Грандића. Осумњиченима за овај трагични пир одређен је једномесечни притвор. Нагађа се да су они само део велике организоване групе која хара по многим градовима. Један њихов пипак је, ето, стигао и до Новог Сада, с трагичним исходом.

Упркос емоцијама и општој решености да се стане на пут криминалцима, поступак против њих мора би да буде правно и судски до краја и педантно спроведен.

Али, запело је на првом кораку.

Новосадски адвокати, неколико њих, одбили су да бране, тачније, да заступају окривљене. Рођаци и пријатељи притворених наилазили су на затворена врата и одмахивање главом. Сваки адвокат имао је „разлог против”. Ангажовани су зато адвокати из других градова.

Први је реаговао председник Адвокатске коморе Војводине. Критиковао је адвокате који не желе да прихвате одбрану похапшених.

Рекао је да је то у супротности са основним начелима адвокатске професије и са етичким кодексом.

Без обзира на то ко је и шта је, свако лице има право на одбрану, јер је то једно од основних људских права. Друго је шта неко мисли о тој особи и о криминалу уопште. А нешто сасви треће је да ли ће адвокат и клијент да се сложе или не.

Лекар не сме да одбије да пружи медицинску помоћ оболелом. На то га обавезује не само Хипократова заклетва него и закон о здравственој заштити. Полицајац је дужан да помогне човеку у невољи. На то га обавезује закон о унутрашњим пословима. Ватрогасца такође. И тако редом, све до адвоката кога обавезује етички кодекс еснафа. Али и ту медаља има, не две, него три стране. Један од прозваних адвоката, који је и доктор правних наука, означен да је одбио да брани убицу полицајца и остале, тврди нам, напротив, да не би било професионално да је прихватио. Прећутано је да је познавао убијеног полицајца, његову породицу, а и правни је заступник новосадске подружнице независног полицијског синдиката. И други који су одбили имају неке своје разлоге. Нови Сад је ипак „мала варош”. Пошто прозваним адвокатима није тражено да заступају по „службеној дужности” ухваћене криминалце, неприхватање се тумачи негативно. Могли су у том случају адвокати да прибегну трику, да се правдају презаузетошћу, да траже енормну цену услуге или да измисле нешто треће. Међутим, ради се о искрености.

Доајен наше адвокатуре, Тома Фила, два пута у каријери одбио је да брани виновнике. Први пут, сина који је силовао мајку, а други пут педофила који је после силовања девојчицу убио па запалио. Није то могао као човек да поднесе, признао је јавно. Свесно је ризиковао казну. Иначе санкционисање одбијања одбране веома се ретко дешава.

Наша земља, следбеник „француске школе права”, једна је од ретких где се одбијање одбране коси са кодексом адвокатуре. У већем делу света реч је само о услугама, а не о моралу. А о моралу је ионако написано брдо књига. И још ће се писати.