Хари Потер из Сокобање

Свако јутро кад уђе у своју воденицу на речици Градашници код Сокобање Голуб Радовановић погледа у таваницу. Ако се преко ноћи навукла паучина добро је – "Нечисти" је није походио, ако је нема онда је то знак да су ђаволи боравили, па ваља, кажу, позвати свештеника да воденицу окади.

То је једно од многих народних веровања у вези са воденицама које су у српском народу митско, култно место где се баја, врача и узимају омаје. Радећи дуго у овој воденици коју је наследио од деде и оца и Голуб Радовановић је мало-помало почео да прихвата нека од веровања, или макар да их само истражује и записује. Тако је настала и књига "Магијска шапутања", бајалице и враџбине које је Радовановић записивао од старијих жена из овог краја. Једна од "препорука" сокобањских бака девојкама је да на Ђурђевдан дођу рано и узму воду која се распрскава на воденичком точку да том водом попрскају момка који цео живот остане везан, омађијан.

Сокобањска воденица подигнута је крајем осамнаестог века, а откупљена је за пар волова од једног Турчина 1833. године. Од пре пет година је под заштитом државе, у њеној непосредној близини је црквица и једини сачувани надгробни споменик на старословенском писму који датира из 1648. године. Воденица је пре две године рестаурирана и тако јој је продужен век за још сто година.

На речици Градашници некада је било 13 воденица са 26 каменова, сада је остала само ова једна захваљујући Голубу Радовановићу и његовим прецима.

"Мој отац и деда одржавали су ову воденицу, а ево сада и ја. Као сувласник имам и уговор са Сокобањом да се овде одржавају разни програми о магији, књижевне вечери, туристичка посела, изворно народно стваралаштво", каже наш саговорник.

У воденицу долази све више деце и туриста. Туристи да виде ово етноместо из прошлих векова, а деца да науче нешто из народне традиције и уживо погледају како се некада млело брашно, правио хлеб или ткало на разбоју. Откако је у школе уведен изборни предмет – чувари природе, посета воденици је постала део наставних планова и за школарце из Београда и других места у Србији.

"Школске деце је све више, али је бајања све мање", каже Голуб Радовановић. Млад нараштај не верује бапским рецептима за заљубљивање и за лечење болештина, а бабе изумиру. Некада је само у овом сокобањском крају било 36 жена врачара и један мушкарац, сада је их остало мање од десет. Још мало па ће изумрети, остаће само оно што је Голуб записао и објавио у својој књизи, за коју је рецензију написао наш најпознатији стручњак магијских обреда и познавалац басми Јужних Словена и других народа др Љубинко Раденковић из Балканолошког института.

Шта је басма? То је текст бајалице, обично у стиху којом се истерује одређена болест, али да би се записала требало је превазићи једну озбиљну препреку. Наиме, свака жена која се у Сокобањи бавила белом магијом верује да ће изгубити моћ ако је каже другоме. Радовановић је био вешт преговарач, успео је да их убеди да ће он басме само записивати, али да их неће изговарати, па им тако неће ни одузети магију.

На пример, ево како се бајањем лечи слепо црево. Узму се три камена, бели, плави и црвени, и њима се трља предео око слепог црева и изговара басма:

"Растури се муко/растури се нуждо/иди у лелеј гору/ге петал не попева/ге магаре не риче/ге куче не лаје/ге мачке не маучу/ге овце не блеје/ге свиње не грде/ге краве не ричу/тамо има софра наређена/тамо има злаћане панице/тамо има сребрне ложице/тамо иди, тамо да боравиш, бежи издат у Банат.

Да ли је у Банату повећан број оболелих од слепог црева нисмо истраживали, али смо питали воденичара Голуба да нам објасни како се паучина тако брзо хвата у воденици када се сваки дан унутрашњост воденице очисти. Има ли рационалног објашњења или су нечисте силе у питању?

"Узрок је", каже он, "у ситном брашну које лети кад се меље и прави маглу, а од ње се паучина брзо хвата. Увече све очистим, ујутро је свуда паучина. Џаба што у ћошку држим овог ђавола."