Савет, агенција, корупција...

Добили смо још једну агенцију. За борбу против корупције. Али, није кључна тема да ли смо добили још једну, 103. институцију која ће оптеретити државне финансије. Питање је да ли ће успети да победи корупцију.

Јавност, с правом, очекује да та институција већ због назива – агенција, а не савет (који је до сада постојао) – буде нека врста српског „Елиота Неса”, или „гиљотине”. Способна, организована и овлашћена да одсече сваки пипак хоботнице која је корумпирала многе области државе и друштва.

Србија је земља која у глобалним размерама већ неколико година важи за једног од „лидера” по присутности и раширености корупције. Лош углед корупционашког легла обесхрабривао је, а и даље наводи на опрез многе инвеститоре. Власти превише дуго обећавају да ће се обрачунати са корупцијом која суштински, као „сиви порез” за грађане и предузетнике, одржава, али и повећава сиромаштво у друштву.

Висока корупција и стална политичка обећања створили су крупна очекивања лаичке јавности и пословних кругова. Предузетници и инвеститори све су мање спремни да плаћају мито да би добили неку грађевинску дозволу или купили плац да граде фабрику, а грађанима је дојадило подмићивање шалтерских службеника, лекара, полицајаца или судија.

Ситна корупција с којом се суочавају грађани при задовољавању разних врста потреба одувек је била „транспарентна” и доступна јавности, али проблем Србије је системска корупција, која је направила рђав углед држави у свету, а у јавности је позната као државно-партијско рекетирање.

Отуда посао нове агенције неће бити нимало лак. Не треба сумњати у спремност и моралне вредности угледних људи који су се прихватили чланства у овој институцији. Свако од њих жели да својим знањем и искуством помогне да се држава ослободи корупционашког загрљаја.

То, међутим, неће бити довољно. Корупција у Србији има специфичне изворе настанка, она потиче из политичког модела државног уређења, заправо из система у којем је половина привреде у државним рукама, у којем је држава највећи добављач и главни арбитар на тржишту.

Успех у борби против корупције биће могућ, не ако Агенција буде сама „засукала рукаве”, већ тек онда кад партије развласте себе, кад изађу из управљања јавним предузећима и кад у те државне фирме пусте приватни капитал. Дакле, Агенција за борбу против корупције добиће смисао постојања тек пошто се развргне, растури и обесмисли коалициони модел формирања владе по коме се за улазак у извршну власт добија као партијски плен управљање јавним предузећем или неком државним институцијом. Шанса да борба против корупције успе биће већа ако држава почне да развлашћује себе и у економским пословима. То ће бити тежак посао, јер управо у условима економске кризе држава узима све више послова и ингеренција у привреди и тржишту које јој не припадају. А све под геслом спасавања грађана и предузећа од пропасти.

Партијски плен и држава-мајка биће зато највећи противници тек основане Агенције за борбу против корупције.