Savet, agencija, korupcija...

Dobili smo još jednu agenciju. Za borbu protiv korupcije. Ali, nije ključna tema da li smo dobili još jednu, 103. instituciju koja će opteretiti državne finansije. Pitanje je da li će uspeti da pobedi korupciju.

Javnost, s pravom, očekuje da ta institucija već zbog naziva – agencija, a ne savet (koji je do sada postojao) – bude neka vrsta srpskog „Eliota Nesa”, ili „giljotine”. Sposobna, organizovana i ovlašćena da odseče svaki pipak hobotnice koja je korumpirala mnoge oblasti države i društva.

Srbija je zemlja koja u globalnim razmerama već nekoliko godina važi za jednog od „lidera” po prisutnosti i raširenosti korupcije. Loš ugled korupcionaškog legla obeshrabrivao je, a i dalje navodi na oprez mnoge investitore. Vlasti previše dugo obećavaju da će se obračunati sa korupcijom koja suštinski, kao „sivi porez” za građane i preduzetnike, održava, ali i povećava siromaštvo u društvu.

Visoka korupcija i stalna politička obećanja stvorili su krupna očekivanja laičke javnosti i poslovnih krugova. Preduzetnici i investitori sve su manje spremni da plaćaju mito da bi dobili neku građevinsku dozvolu ili kupili plac da grade fabriku, a građanima je dojadilo podmićivanje šalterskih službenika, lekara, policajaca ili sudija.

Sitna korupcija s kojom se suočavaju građani pri zadovoljavanju raznih vrsta potreba oduvek je bila „transparentna” i dostupna javnosti, ali problem Srbije je sistemska korupcija, koja je napravila rđav ugled državi u svetu, a u javnosti je poznata kao državno-partijsko reketiranje.

Otuda posao nove agencije neće biti nimalo lak. Ne treba sumnjati u spremnost i moralne vrednosti uglednih ljudi koji su se prihvatili članstva u ovoj instituciji. Svako od njih želi da svojim znanjem i iskustvom pomogne da se država oslobodi korupcionaškog zagrljaja.

To, međutim, neće biti dovoljno. Korupcija u Srbiji ima specifične izvore nastanka, ona potiče iz političkog modela državnog uređenja, zapravo iz sistema u kojem je polovina privrede u državnim rukama, u kojem je država najveći dobavljač i glavni arbitar na tržištu.

Uspeh u borbi protiv korupcije biće moguć, ne ako Agencija bude sama „zasukala rukave”, već tek onda kad partije razvlaste sebe, kad izađu iz upravljanja javnim preduzećima i kad u te državne firme puste privatni kapital. Dakle, Agencija za borbu protiv korupcije dobiće smisao postojanja tek pošto se razvrgne, rasturi i obesmisli koalicioni model formiranja vlade po kome se za ulazak u izvršnu vlast dobija kao partijski plen upravljanje javnim preduzećem ili nekom državnim institucijom. Šansa da borba protiv korupcije uspe biće veća ako država počne da razvlašćuje sebe i u ekonomskim poslovima. To će biti težak posao, jer upravo u uslovima ekonomske krize država uzima sve više poslova i ingerencija u privredi i tržištu koje joj ne pripadaju. A sve pod geslom spasavanja građana i preduzeća od propasti.

Partijski plen i država-majka biće zato najveći protivnici tek osnovane Agencije za borbu protiv korupcije.