Глумци иза решетака

ПРИМЕЊЕНО ПОЗОРИШТЕ
„Свако позориште које није у вези са реалношћу, која не мора бити експлицитно политичка, бесмислено је и мислим да је чак немогуће. Немогуће је направити позориште које није дубоко социјално условљено, чак и када аутори тога нису свесни. Чак и када поједини позоришни уметници негирају сопствени политички ангажман под паролом ’нама је битно да се људи забаве’, они и тиме дају одређени политички исказ, индиректан додуше, о сопственој реалности али и o сопственом креативном чину“, каже Ања Суша, редитељка и управница Малог позоришта „Душко Радовић“.

Најчешћи начин манифестовања друштвено ангажованог театра чија је улога указивање на друштвене проблеме, постављање питања, и мењање стварности, јесте путем представа, успостављањем односа приказано–гледалац. Такву репертоарску политику има „Радовић“, пре свега његова сцена за младу публику. Заправо, њихова целокупна продукција мање-више комуницира са стварношћу, чак и кад теме нису експлицитно социјално ангажоване. Ове, јубиларне, 60. сезоне то раде за нијансу интензивније него до сада.

Приватне исповести на сцени

Недавно је изведена премијера луткарске представе „Ко је Лорет“, у којој је главни лик девојчица која има Даунов синдром, „којом покушавамо да афирмишемо идеју инклузивног позоришта у друштву које још увек није заузело јасан став према укључивању свих различитих људи и деце у неке нормалне, уобичајене друштвене токове, пре свега у институције. Идеја представе је да подстакне размишљање о различитостима, да подстакне идеју о прихватању истих, идеју о неопходности комуникације међу децом која у редовним приликама не би дошла у ситуацију да разговарају о тој теми, да иду у школу са том децом“, објашњава Ања Суша.

Врло директан друштвени ангажман ће имати и комад „Дечаци Павлове улице“ у адаптацији Маје Пелевић и режији Николе Завишића. Специфично је што у раду учествују и млади делинквенти година од 15 до 17, чији преступи нису били толики да би били послати у дом, већ морају на социјалну рехабилитацију, чији је део рад на представи. Материјал књиге која говори о суочавању са животним изазовима и моралним дилемама које су важне у свачијем сазревању биће повезан са приватним исповестима учесника.

У почетку стварања таквог репертоара „Радовић“ је наилазио на отпор и неразумевањедела стручне јавности, која није увек разумевала пре свега идеју позоришта за младу публику. Сада, после седам година, отпори нису толико велики, појављују се сличне иницијативе, поготово ван институција (али све више и у њима), где, нажалост, нису довољно видљиве. „Зато ми који смо у институцијама и стабилно смо финансирани имамо обавезу да не производимо пуко забављачко, ескапистичко позориште за децу и младе него имамо социјалну одговорност, трудимо се да утичемо на свет око себе тако што ћемо подстицати дијалог и размишљања о њему“, каже Суша.

„Позориште није и не би требало да буде привилегија само позоришних установа и професионалних трупа већ средство истраживања и креативног изражавања сваког појединца или групе у сврхе личног развоја и друштвеног ангажмана. Позориште је дијалог. Дијалог свих који су део позоришног догађаја. И учесника и гледалаца и друштвене заједнице...“,надовезује се редитељка Александра Јелић из НВО „АпсAрт“, која се бави примењеним позориштем. Њен друштвено ангажовани позоришни рад манифестује се у раду са различитим маргинализованим друштвеним групама. Једна од група са којима ради су осуђеници – зависници од дрога.

Захваљујући предусретљивости и визији управника Специјалне затворске болнице у Београду Миодрага Анђелковића, у тој установи већ три године постоји драмска радионица примењеног позоришта са осуђеницима којима је у оквиру казне изречена и мера лечења болести зависности. Реч је о пројекту под називом „Чаробњаци из О.З.-а” кроз који је до сада прошло око две стотине младића и девојака. „Затвор је по својој суштини место за одбачене, али је и место могућих великих обрта. Игра и драма могу бити снажно средство у рехабилитацији и опоравку личности јер отварају могућност сталног преиспитивања”, каже Александра Јелић.

Скидање маски

Александра Јелић у раду има улогу модератора а не редитеља или терапеута. Доноси драмска средства за рад, поставља питања и помаже учесницима да сами артикулишу оно са чим лично или као група имају проблем, а онда истражују нове одговоре и нове начине реаговања у познатим ситуацијама. То је нека врста вежбе за стварност. Групи се пружа могућност и да се креативно изрази, јер се током целог процеса користе најразличитије драмске форме, игре, технике. Игра сама по себи омогућава сталну промену и развој. Промене се дешавају од самог почетка, јер многи постепено и неприметно скидају вишегодишње слојеве маски. Резултат тог процеса може али и не мора бити представа.

На Битефу 2008. смо имали прилике да видимо форум представу „Чији си ти Петре“, у којој су осуђеници проговорили о проблемима свакодневног затворског живота. Током извођења дешавала се активна и конструктивна интеракција са публиком која је тражила нова могућа решења за главног јунака улазећи у сцене. У тој интеракцији лежи снага драме јер нам је омогућено да лично, искуствено и тренутно уђемо у околности и проблем. То искуство, јаче од сваке речи и од сваког предавања, оставило је драгоцен траг на публику прошлогодишњег Битефа, као и на учеснике, остале осуђенике и запослене у Специјалној затворској болници.

„Примењено позориште је позориште које стварају обични људи а не глумци. Оно је моћно средство комуникације друштвених група са заједницом, било на микро или макро плану. Оно је средство за скретање пажње јавности на групу и на њене проблеме, за уклањање предрасуда, за едукацију, за развој“, каже Александра Јелић.

Друштвено ангажоване представе „Радовића“ све више скрећу пажњу публике, свест гледалаца, односно српског друштва се мења. „Не знам ко има више могућности да промени свет него млади људи, наша публика која ће за десетак година водити ову земљу. Ако то схватите као врсту улагања у будућност, у боље друштво, онда је ово што ми радимо одговорно, а сваки знак да допиремо до њих је награда. Знакова је пуно, интересовање за репертоар који се бави директним, непријатним темама расте“, закључује Ања Суша.