Glumci iza rešetaka

PRIMENjENO POZORIŠTE
„Svako pozorište koje nije u vezi sa realnošću, koja ne mora biti eksplicitno politička, besmisleno je i mislim da je čak nemoguće. Nemoguće je napraviti pozorište koje nije duboko socijalno uslovljeno, čak i kada autori toga nisu svesni. Čak i kada pojedini pozorišni umetnici negiraju sopstveni politički angažman pod parolom ’nama je bitno da se ljudi zabave’, oni i time daju određeni politički iskaz, indirektan doduše, o sopstvenoj realnosti ali i o sopstvenom kreativnom činu“, kaže Anja Suša, rediteljka i upravnica Malog pozorišta „Duško Radović“.

Najčešći način manifestovanja društveno angažovanog teatra čija je uloga ukazivanje na društvene probleme, postavljanje pitanja, i menjanje stvarnosti, jeste putem predstava, uspostavljanjem odnosa prikazano–gledalac. Takvu repertoarsku politiku ima „Radović“, pre svega njegova scena za mladu publiku. Zapravo, njihova celokupna produkcija manje-više komunicira sa stvarnošću, čak i kad teme nisu eksplicitno socijalno angažovane. Ove, jubilarne, 60. sezone to rade za nijansu intenzivnije nego do sada.

Privatne ispovesti na sceni

Nedavno je izvedena premijera lutkarske predstave „Ko je Loret“, u kojoj je glavni lik devojčica koja ima Daunov sindrom, „kojom pokušavamo da afirmišemo ideju inkluzivnog pozorišta u društvu koje još uvek nije zauzelo jasan stav prema uključivanju svih različitih ljudi i dece u neke normalne, uobičajene društvene tokove, pre svega u institucije. Ideja predstave je da podstakne razmišljanje o različitostima, da podstakne ideju o prihvatanju istih, ideju o neophodnosti komunikacije među decom koja u redovnim prilikama ne bi došla u situaciju da razgovaraju o toj temi, da idu u školu sa tom decom“, objašnjava Anja Suša.

Vrlo direktan društveni angažman će imati i komad „Dečaci Pavlove ulice“ u adaptaciji Maje Pelević i režiji Nikole Zavišića. Specifično je što u radu učestvuju i mladi delinkventi godina od 15 do 17, čiji prestupi nisu bili toliki da bi bili poslati u dom, već moraju na socijalnu rehabilitaciju, čiji je deo rad na predstavi. Materijal knjige koja govori o suočavanju sa životnim izazovima i moralnim dilemama koje su važne u svačijem sazrevanju biće povezan sa privatnim ispovestima učesnika.

U početku stvaranja takvog repertoara „Radović“ je nailazio na otpor i nerazumevanjedela stručne javnosti, koja nije uvek razumevala pre svega ideju pozorišta za mladu publiku. Sada, posle sedam godina, otpori nisu toliko veliki, pojavljuju se slične inicijative, pogotovo van institucija (ali sve više i u njima), gde, nažalost, nisu dovoljno vidljive. „Zato mi koji smo u institucijama i stabilno smo finansirani imamo obavezu da ne proizvodimo puko zabavljačko, eskapističko pozorište za decu i mlade nego imamo socijalnu odgovornost, trudimo se da utičemo na svet oko sebe tako što ćemo podsticati dijalog i razmišljanja o njemu“, kaže Suša.

„Pozorište nije i ne bi trebalo da bude privilegija samo pozorišnih ustanova i profesionalnih trupa već sredstvo istraživanja i kreativnog izražavanja svakog pojedinca ili grupe u svrhe ličnog razvoja i društvenog angažmana. Pozorište je dijalog. Dijalog svih koji su deo pozorišnog događaja. I učesnika i gledalaca i društvene zajednice...“,nadovezuje se rediteljka Aleksandra Jelić iz NVO „ApsArt“, koja se bavi primenjenim pozorištem. Njen društveno angažovani pozorišni rad manifestuje se u radu sa različitim marginalizovanim društvenim grupama. Jedna od grupa sa kojima radi su osuđenici – zavisnici od droga.

Zahvaljujući predusretljivosti i viziji upravnika Specijalne zatvorske bolnice u Beogradu Miodraga Anđelkovića, u toj ustanovi već tri godine postoji dramska radionica primenjenog pozorišta sa osuđenicima kojima je u okviru kazne izrečena i mera lečenja bolesti zavisnosti. Reč je o projektu pod nazivom „Čarobnjaci iz O.Z.-a” kroz koji je do sada prošlo oko dve stotine mladića i devojaka. „Zatvor je po svojoj suštini mesto za odbačene, ali je i mesto mogućih velikih obrta. Igra i drama mogu biti snažno sredstvo u rehabilitaciji i oporavku ličnosti jer otvaraju mogućnost stalnog preispitivanja”, kaže Aleksandra Jelić.

Skidanje maski

Aleksandra Jelić u radu ima ulogu moderatora a ne reditelja ili terapeuta. Donosi dramska sredstva za rad, postavlja pitanja i pomaže učesnicima da sami artikulišu ono sa čim lično ili kao grupa imaju problem, a onda istražuju nove odgovore i nove načine reagovanja u poznatim situacijama. To je neka vrsta vežbe za stvarnost. Grupi se pruža mogućnost i da se kreativno izrazi, jer se tokom celog procesa koriste najrazličitije dramske forme, igre, tehnike. Igra sama po sebi omogućava stalnu promenu i razvoj. Promene se dešavaju od samog početka, jer mnogi postepeno i neprimetno skidaju višegodišnje slojeve maski. Rezultat tog procesa može ali i ne mora biti predstava.

Na Bitefu 2008. smo imali prilike da vidimo forum predstavu „Čiji si ti Petre“, u kojoj su osuđenici progovorili o problemima svakodnevnog zatvorskog života. Tokom izvođenja dešavala se aktivna i konstruktivna interakcija sa publikom koja je tražila nova moguća rešenja za glavnog junaka ulazeći u scene. U toj interakciji leži snaga drame jer nam je omogućeno da lično, iskustveno i trenutno uđemo u okolnosti i problem. To iskustvo, jače od svake reči i od svakog predavanja, ostavilo je dragocen trag na publiku prošlogodišnjeg Bitefa, kao i na učesnike, ostale osuđenike i zaposlene u Specijalnoj zatvorskoj bolnici.

„Primenjeno pozorište je pozorište koje stvaraju obični ljudi a ne glumci. Ono je moćno sredstvo komunikacije društvenih grupa sa zajednicom, bilo na mikro ili makro planu. Ono je sredstvo za skretanje pažnje javnosti na grupu i na njene probleme, za uklanjanje predrasuda, za edukaciju, za razvoj“, kaže Aleksandra Jelić.

Društveno angažovane predstave „Radovića“ sve više skreću pažnju publike, svest gledalaca, odnosno srpskog društva se menja. „Ne znam ko ima više mogućnosti da promeni svet nego mladi ljudi, naša publika koja će za desetak godina voditi ovu zemlju. Ako to shvatite kao vrstu ulaganja u budućnost, u bolje društvo, onda je ovo što mi radimo odgovorno, a svaki znak da dopiremo do njih je nagrada. Znakova je puno, interesovanje za repertoar koji se bavi direktnim, neprijatnim temama raste“, zaključuje Anja Suša.