Један човек, један век

Шта тренутно ради Маноел де Оливеира? Како шта ради, па спрема нови филм – одговориће свако ко иоле нешто зна о овом легендарном португалском редитељу. То не би било ништа чудно да овај мајстор филмске режије нема пуних сто година и да није своју филмску каријеру започео још у доба немог филма!

Пред крај прошле године, тачније 11. децембра 2008. године, филмска планета обележила је редитељев рођендан. У разговору вођеном у Берлину где је његов четрдесет и осми филм „Ексцентричности једне плавуше” имао светску премијеру, а фестивал му доделио „Златну камеру” за животно дело, де Оливеира (Порто, 1908) признао је да је био веома ганут пажњом, приређеном омажу и честиткама које су стизале са разних страна света.

– Други су славили за мене. Али, ја нисам одговоран за моје године. Није то моја одлука да поживим оволико. То је неко чудо природе одлучило да ми дозволи да живим овако дуго – читав један век. Не знам колико ће мој живот још трајати, али је срећом трајао дуго. Признајем да не журим да га напустим, каже најстарији живи, а још веома активан, филмски редитељ.

Но, није само због овога Маноел де Оливеира уникатан. Историја филма бележи многе славне редитеље који су снимали и радили и у својим позним годинама, од Чаплина, Вајдлера, Фелинија, Хичкока... Оно по чему је још Оливеира посебан, јесте чињеница да су његови филмови задржали перманентан квалитет. Чак и они који припадају ауторовом такозваном касном опусу. Сетите се само „Лепотице заувек” или „Порта мога детињства” или „Магичног огледала”... 

Пун вибрација, животних рекапитулација и животних истина је и његов последњи филм „Ексцентричности једне плавуше”, који је настао према краткој причи португалског писца Есе де Кејроша, о једном необичном путовању током којег човек, својој непознатој сапутници, исповеда читав свој љубавни живот.

Филм „Ексцентричности једне плавуше” већим делом је сниман у возу. Зашто?

То није моја идеја. Воз је већ постојао у краткој Кејрошовој причи. Воз је место сусрета два странца, од којих један исповеда другом своју животну причу, како се то и иначе чини у возовима током дугих путовања. То отварање душе потпуним странцима. Кејрошова прича је из 19. века, а ја сам одлучио да је сместим у 21. век и уместо другог мушког лика ставим жену, сматрајући да ће бити лепше и пријатније. Једино што нисам мењао јесте дијалог, он је код Кејроша жив, реалистичан и модеран. Нисам сматрао да би измена речи била добра идеја, јер су оне прикладне за изражавање осећања и идеја у филму.

Ово је први филм који сте радили према прози писца реалисте?

Јесте, и то је веома занимљиво искуство. Еса де Кејрош је био португалски конзул у Паризу, Золин савременик од кога је могао да научи много тога о реализму. Он је Португал упознао са реализмом.

Увек сте стремили реализму?

Јесам, у свим својим филмовима, само што сам имао тешке периоде, зато што је моја идеја о филмском реализму таква да сматрам да филм не може да приказује прошлост без да се врати у то време, да не можете снимати мисли, баш као што не можете да филмујете ни снове.

Како гледате на овај филм у односу на оне претходне?

Успомене. Наше успомене су фундаменталне. Историја је успомена, прошлост је успомена. Ако би изгубили успомене не би знали ко смо били, зашто смо овде и због чега смо овде. Знамо да јесмо, али не знамо зашто смо овде. Веома поштујем историју.

У једној сцени у филму је речено: „Оно што не кажеш својој жени, што не кажеш пријатељима, кажеш странцу”. Да ли је и снимање филмова причање прича странцима?

Причање приче је веома компликована ствар. Верујем да све долази од речи, а под речима подразумевам и филмске слике. Речи се користе и када неко важан умре. На сахрани, дела те особе се величају, буду глумљена, што нас води позоришту. Човек воли да се веже за оно што се догодило, то је начин за очување меморије. И то је инстинктивно. Неки људи имају урођену способност да се вежу за ствари, за слике, цртеже, представе... Верујем у интуицију и у то да је људи поседују. Тај импулс за везивање са оним што се догодило мора бити нешто генетско, створено за очување историје. Ја ћу испричати причу особи А, особа А ће то рећи особи Б, особа Б испричаће особи Ц, и тако то иде са генерације на генерацију. Зато постоји толико веома старих прича. На крају, причање приче је очување успомена на оно што се догодило и зато човек има талента за то.

Да ли је филм моћна алатка за очување успомена?

Јесте, јер је филм огледало живота. Све долази из сећања, а без сећања нема мисли, нема ничега, нема живота. Све је базирано на сећању и све од овога је само начин за похрањивање успомена. Али тај импулс мора бити користан.

Један од Ваших јунака у филму у једном тренутку каже „сво зло на свету долази од чињенице да нам је стало до других”?

Па могли би и о томе да размислимо. Али, мислити о томе или било чему другом, не значи да би то било лоше или добро размишљање. Јер, цео свет и свеукупно постојање је велика мистерија. Мистерија у смислу да човек не зна ништа. Све је питање вере, имате ли је или немате. Вера је есенцијална. Све што се односи и на остало. Не филозофирам и не мислим о томе када стварам филм, али чињеница да имам мисли о томе. У овом филму на видело излазе многе непријатне тајне живота.

„Ексцентричности једне плавуше” је филм у којем нема музике ?

Нема никакве музике осим у сцени када један од јунака свира харфу. Филмови увек имају музику као пратњу, или је музика ту да их попуњава. У мом филму нема музике да забавља, да подржава слику. Филм је чист и веома суздржан.

Током читаве каријере успевали сте да останете верни филмској уметности и филму као уметности енигме?

Годи ово што кажете, али ствари код мене стоје овако. Све филмове настале до моје 73. године можете да посматрате и са извесном дозом сумње. Тек у 73. години сам нешто мало научио о правој структури природе, животиња, биљака, дрвећа, птица, риба, инсеката. Као последицу тога, у 80. сам још увек морао да напредујем, како бих у 90. години продро у тајну ствари. У стотој ћу сигурно достићи дивоту сцене. Када напуним 110 година, све што урадим, било да је то тачка или линија, биће живо.

Ваш радни елан је неуништив, снимате бар једном годишње, а чује се да већ припремате нови филм?

Припремам филм „O Estranho Caso de Angelica” и мислим да ћу стићи да га завршим до фестивала у Венецији. Питате ме за радни елан, а ја вам кажем – да стално не снимам ја бих умро.