Додатак не стимулише наталитет

Горњи Милановац – Дечји додатак је тек "кап у мору" месечних потреба најсиромашнијих породица у граду под Рудником. А кад родитељи имају, рецимо, осморо деце, какав је случај код Данијеле и Саше Марјановић, онда је то још теже.

Закон признаје право на дечји додатак само за прво четворо деце. То право се користи до навршене 19. године. Када га старија деца изгубе, млађа не могу то право наследити, кажу у надлежној општинској служби.

Марјановићи имају, рекосмо, осморо деце: најстаријем је 12, а најмлађем једна година. Ни отац ни мајка нису запослени, уз то су и подстанари. Дечји додатак примају Стефан, Милан, Горан и Ненад. Следећа четворка – Кристина, Марко, Немања и Тања – за Фонд дечје заштите је "прекобројна", а за родитеље и те како драга, рођена из љубави, а не ради дечјег додатка.

– Примили смо сву своју децу као дар Бога и подједнако су нам драга. Нема веће среће него кад се сви нађу истовремено у малом станчићу у којем су креветићи на спрат. Снађемо се да нахранимо десет уста, а, што се одеће и обуће тиче, млађи наслеђују старије. Од дечјег додатка је мала фајда, мада, у нашој ситуацији је сваки динар велики. Било би од помоћи и да га остало четворо примају, али, кажу, не допушта закон. Муж ради повремено где се год укаже прилика. Две нама непознате госпође из Крушевца, мајка и кћерка, које су чуле за нас, иако нас никад нису виделе, сваког месеца нам пошаљу поштом нешто новца – прича мајка Данијела како се довијају да деца не трпе.

Кажу да би, ето, и дечји додатак требало да помогне у искорењивању "беле куге". Многи брачни парови овде истичу да та помоћ нимало не стимулише рађање. Прескромна, а како ствар стоји, ни сва деца је не добијају. Потребна је темељита реформа која би знатније повећала износе и обухватила сву рођену децу, поготову што најсиромашније породице имају највише деце.