Материјалистичко наличје вере

"Александра" руског доајена Александра Сокурова којом је свечано почео београдски Фестивал ауторског филма потресно је дело о рату, а без иједног јединог испаљеног метка или ратне сцене. Као официрском детету, Сокурову је добро познато војничко устројство што је искористио и у низу раних документарних филмова, али је у "Александри" на једноставан, али веома узбудљив начин открио тај велики, знојави и прљави мушки свет у којем ни места ни времена за емоције нема.

Сокуров је на пут у Чеченију, на позиције руских трупа, повео баку Александру Николајевну (у врсном тумачењу оперске диве Галине Вишњевскаје) у посету унуку-официру да би кроз њене, пре свега женске, очи гледаоцу предочио не само суровост ратовања (већина војника су готово голобради двадесетогодишњаци) и неудобан живот ратника, сву сложеност руско-чеченских односа, већ и могуће трајне последице непрекидних сукоба (расту генерације оних који умеју да мрзе). Атмосферу суровости и близине рата, сву прашину војничког логора, отупела војничка лица, живот у рушевинама сјајно је дочарала камера Александра Бурова, са којим је Сокуров и раније сарађивао.

На Фестивалу ауторског филма пажње је вредан турски, међународним признањима (Берлин, Сарајево...) већ награђивани филм "Таква – страх пред Богом" Озера Кизилтана о судбини скромног али истинског муслиманског верника чија је вера стала на климаве ноге када бива ангажован да скупља најамнину за дервишки ред. Супротстављајући два света – духовни и световни, Кизилтан је кроз Мухаремов лик приказао и све грехе људског рода. Контрасти тих светова одлично су приказани кроз Мухаремову животну околину: његова кућа је пуна традиционалних ствари, од одеће до посуђа, а "радно место" у светилишту опремљено најновијим хај-тек помагалима. На овај начин, Кизилтанова "Таква" открива и материјалистичко наличје вере, пропитује однос човека и Бога и постаје филм који на интригантан начин покреће велику и важну тему.

Међу филмовима који нису за пропуштање је "California Dreamin’", недовршени филм изненада преминулог младог румунског редитеља Кристијана Немескуа (погинуо у саобраћајној несрећи). Аутор је на симпатичан и хумористичан начин испричао типичну балканску причу хватања "тог фамозног воза за Запад". Казује како у земљама екс-комунистичког режима, иако се пије кока-кола и влада брендоманија, баш и не тече млеко демократије већ владају корумпирани политичари и ухрањена бирократија. У 155 минута, према истинитом догађају, филм прича о возу који је 1999. године превозио америчке војнике и сву потребну НАТО ратну опрему ка Косову, али је био заустављен услед бирократског хаоса у једном селу "Богу иза ногу".

Сеоска заједница на комичан начин нуди добродошлицу Американцима, очекује се профит, рађају се љубави, али на видело излазе и стари сеоски сукоби и открива прави разлог заустављања воза. По истеку пет бурних дана, он наставља своје путовање. Остају сломљена срца, заборављени снови и грађански рат.

Поклонике панк-рок сцене касних 70-их 20. века сигурно ће радовати "Контрола" холандског фотографа и редитеља Антона Корбијна, биографски филм о контроверзном младом музичару кратког живота – Јану Кертису, лидеру групе "Џој Дивижен". Црно-белим изразом, мрачном атмосфером која у потпуности одговара музици овог бенда, без много ефеката, Корбијн нуди прилично мирну (Кертис је засијао тек после смрти), али и тужну филмску биографију.

Дословно разапет између љубави према двема женама, супрузи Деби и белгијској дипломаткињи Аник, између нуспојава медицинске терапије којом је лечио епилепсију и наступа који су трошили његову енергију, 23-годишњи певач (у филму га тумачи нама непознати глумац Сем Рајли) одлучио је да напусти свет агоније уз песму "Идиот" Игија Попа. Разлози Кертисове патње и самоубиства у филму су дати прилично једноставно, испод очекиваног од приче о харизматичном певачу дубоког гласа, аутору депресивних стихова о љубавној патњи, меланхолији, супкултурној изолацији, горчини и смрти. Ипак, високе оцене заслужује час оштра час фино нијансирана црно-бела филмска фотографија која савршено осликава Манчестер и Енглеску 70-их (директор фотографије Мартин Руе), стихове, музику, наступе и одећу "Џој Дивижена" и самог Кертиса који је постао мит...