Од шампиона до државника

Кад 9. децембра буду саопштени резултати избора за председника Републике Српске њен нови потпредседник могао би да буде и Антон Јосиповић (46), олимпијски шампион у полутешкој категорији у боксу (Лос Анђелес, 1984). Предизборна кампања је у току, а правно још није одређено да ли ће бити изабран само председник (Србин) уместо преминулог Милана Јелића или и двојица потпредседника (Хрват и Муслиман).

После разговора с Милорадом Додиком, председником владе, Јосиповић верује да би могао да седне у фотељу потпредседника Републике Српске намењене Хрвату. Ово је повод за  разговор с боксерским шампионом.

Како је било у Лос Анђелесу?

Победио сам у полуфиналу Алжирца и очекивало се да у финалу боксујем против Американца Ивандера Холифилда. Међутим, он је у полуфиналу дисквалификован, јер је после судијиног "стоп" ударио противника, што је тежак прекршај. За победника је, по правилима, проглашен Новозеланђанин, коме су лекари забранили да боксује у финалу. 

Холифилд је добио бронзану медаљу.

Дисквалификованом боксеру не припада слава, али, Американци су били домаћини Игара, па није кажњен и одузимањем медаље. Као олимпијски победник стајао сам на највишем постољу са златном медаљом, а Холифилд ми је био с леве стране, ниже од мене, с бронзаном. Било је нормално да публика реагује звиждуцима, јер је њеног боксера дисквалификовао наш судија Глигорије Новичић. Али, предухитрио сам је. Загрлио сам Холифилда, попео га крај себе и подигао му руку као победнику... Гледаоци, који су већ почели да звижде, за тренутак су занемели, а потом су сви устали и двораном се проломио спонтан аплауз, који се после десетак минута претворио у овације мени, па и Холифилду.   

А после тога?

Испланирао сам да после те моје промоције Холифилда, кад буде одсвирана химна "Хеј, Словени", додатно популаришем нашу домовину: развио сам заставу Југославије, коју ми је дан раније купио Слободан Момчиловић, тада новинар "Политике Експрес".Та тробојка с мојим потписом остала је код њега као успомена на те Олимпијске игре.

Како је било кад сте стигли у Бањалуку?

Славило се дуго и то на сваком кораку. Годину касније сам имао још једно славље – оженио сам се Иреном и добио сина Томаса, који сада има 18 година. Мој клуб Славија ми је дао стан. Наставио сам да тренирам и боксујем широм Југославије, а онда су стигле деведесете... Мирисало је на рат... При попису становништва у рубрику "националност" уписао сам – Јапанац, мада сам увек био Југословен и срцем и душом. Да су сви тако учинили можда рата не би било.

Шта сте урадили с каријером?

Упутио сам се у професионалне воде. Први менаџер ми је био пашеног певач Халид Муслимовић. До краја 1991, док није почео рат, имао сам осам борби и све победио. Онда сам као боксер отишао у Швајцарску, па у Италију, Аустрију... Депримирао ме тај бесмислени рат који је буктао у Босни и који су, углавном, водили криминалци. У том хаосу је опљачкан и убијен мој таст Муслиман. После сам живео у Хрватској, а бокс ми је, на жалост, био у петом плану. У нормалним условима сам могао да освојим све. Тадашње прваке Европе и света тукао сам раније где год сам стигао...

Кад сте се вратили у Бањалуку?

Званично тек пре неколико година, али један долазак у мој град могао је да се заврши трагично. Дошао сам 4. новембра 1997. на први "Меморијал Радована Бисића", мог друга из Славије. По завршетку сам отишао с пријатељима у кафић "Мустанг", где је неко пуцао на мене. Један метак ме је погодио у руку и пресекао ми артерију, а други се "прошетао" кроз јетру и слезину... Док ме је власник кафића мој пријатељ Света Јокић возио у болницу онако спонтано сам му рекао: "Избаци ме, болан, упрљаћу ти џип". Он је кроз сузе одговорио: "Не брини ни за кола, ни за живот. Бањалучани неће дати да умреш". Био сам неко време у Бањалуци, а потом у Загребу и врло брзо сам се опоравио.

Шта је било с атентатором?

У то време је тај човек, наводно, припадао неком отцепљеном МУП-у из Бијељине. Биљана Плавшић је као председник Републике Српске прогласила тај напад на мене за "терористички чин који уноси страх и немир не само у Бањалуци, већ и у целој Републици Српској"... Казала је и да ће атентатор брзо бити ухапшен... Не знам шта је после било.

Имали сте срећу у несрећи.

Несрећа никад не долази сама. У току опоравка развео сам се од Ирене. Она и наш син Томас живе у Пули и имају кафић у Медулину. Одлазим код њих и пријатеља, међу којима је и Мате Парлов, први наш боксер олимпијски шампион (Минхен, 1972). Други је Слободан Качар (Москва, 1980), а ја сам трећи и, засад, последњи. Сви смо боксовали у полутешкој категорији. Њих двојица су постали и професионални шампиони света као полутешкаши, а мене је зауставио рат.  

Кад Вам је, после атентата и развода, први пут било добро?

Догодило се то кад сам добио поруку од мог несуђеног ривала у финалу Олимпијских игара у Лос Анђелесу Ивандера Холифилда. Сазнао је да сам погођен с два метка и да се опорављам у Загребу. Понудио ми је помоћ најбољих америчких клиника и нагласио: "О новцу не брини. Ништа није вредније од наших живота". Замислите, то се догодило 13 година после нашег сусрета на додели медаља у Лос Анђелесу... Захвалио сам му, али није било потребе да путујем у Америку. И данас се чујемо...

Где сте боравили после опоравка?

Прва станица на том мом путу од пријатеља до пријатеља био ми је, као и увек, Мате Парлов. Причали смо о свему што нам је падало на памет, мало пили, па се и коцкали у казину... Једном ми је причао о финалу Светског првенства 1974. у Хавани, где је освојио златну медаљу. Рус Каратајев га је пред крај меча тако ударио да није знао шта се догађа, али је, ипак, победио. Кад сам, потом, био у Москви свратио сам и код Каратајева, који се бавио пословима и с ове и с оне стране закона, али су га сви поштовали... Био сам и у Београду. Хтео сам да видим пријатеље, а и да посетим нека гробља...

Како сте сачували лице? 

Личиће на хвалисање, али одговорићу кад сте ме питали. Био сам један од најжешћих боксера на свету у своје доба: агресиван, брз полутешкаш с контрагардом, а ни десна рука ми није била лака. Такав стил уз храброст и мудрост, па и хитре ноге, сачували су ми главу, лице и памет.

Шта је с трофејима и медаљама које сте освојили?

Све се погубило, па и злато из Лос Анђелеса... У рату и селидбама више нисам знао где ми шта стоји и шта треба да чувам. Једно време су у мом стану у Бањалуци били неки мени непознати људи. Зидови су остали и сад је то опет мој стан... А и шта ће ми сви пехари и медаље кад је пропала она моја држава, моја стара Југа... Сад ме својатају три земље: Србија као наследник СФРЈ, Хрватска по националности, а Босна и Херцеговина по рођењу. А ја сам, кад је о боксу реч, шампион без државе... Али, није то ни лоше, можда добијем и три пензије...

Да ли добијате спортске дотације из Србије?

Не, то сам добио од Републике Српске и то је председник владе Додик урадио врло елегантно. Применио је српски принцип у овом спортском случају. Ту помоћ имају и некадашњи боксерски шампион Марјан Бенеш и још неколико бивших истакнутих спортиста. Добијам, по том основу, око 900 евра. По куповној моћи то је као да имам двоструко више у Београду.

Шта сад радите?

Директор сам Боксерског клуба Славија у Бањалуци и готово смо вечити шампиони. Побратимили смо се с Радничким из Београда, што је сад и модерно. Пишем и колумне за "Глас Српске". Објашњавам, углавном, спортска збивања, а понекад и догађаје друге врсте. Приватно – опет сам у браку и ускоро би требало да будем поново отац. Реченио нам је да ћемо добити кћерку...