Od šampiona do državnika

Kad 9. decembra budu saopšteni rezultati izbora za predsednika Republike Srpske njen novi potpredsednik mogao bi da bude i Anton Josipović (46), olimpijski šampion u poluteškoj kategoriji u boksu (Los Anđeles, 1984). Predizborna kampanja je u toku, a pravno još nije određeno da li će biti izabran samo predsednik (Srbin) umesto preminulog Milana Jelića ili i dvojica potpredsednika (Hrvat i Musliman).

Posle razgovora s Miloradom Dodikom, predsednikom vlade, Josipović veruje da bi mogao da sedne u fotelju potpredsednika Republike Srpske namenjene Hrvatu. Ovo je povod za  razgovor s bokserskim šampionom.

Kako je bilo u Los Anđelesu?

Pobedio sam u polufinalu Alžirca i očekivalo se da u finalu boksujem protiv Amerikanca Ivandera Holifilda. Međutim, on je u polufinalu diskvalifikovan, jer je posle sudijinog "stop" udario protivnika, što je težak prekršaj. Za pobednika je, po pravilima, proglašen Novozelanđanin, kome su lekari zabranili da boksuje u finalu. 

Holifild je dobio bronzanu medalju.

Diskvalifikovanom bokseru ne pripada slava, ali, Amerikanci su bili domaćini Igara, pa nije kažnjen i oduzimanjem medalje. Kao olimpijski pobednik stajao sam na najvišem postolju sa zlatnom medaljom, a Holifild mi je bio s leve strane, niže od mene, s bronzanom. Bilo je normalno da publika reaguje zvižducima, jer je njenog boksera diskvalifikovao naš sudija Gligorije Novičić. Ali, preduhitrio sam je. Zagrlio sam Holifilda, popeo ga kraj sebe i podigao mu ruku kao pobedniku... Gledaoci, koji su već počeli da zvižde, za trenutak su zanemeli, a potom su svi ustali i dvoranom se prolomio spontan aplauz, koji se posle desetak minuta pretvorio u ovacije meni, pa i Holifildu.   

A posle toga?

Isplanirao sam da posle te moje promocije Holifilda, kad bude odsvirana himna "Hej, Sloveni", dodatno popularišem našu domovinu: razvio sam zastavu Jugoslavije, koju mi je dan ranije kupio Slobodan Momčilović, tada novinar "Politike Ekspres".Ta trobojka s mojim potpisom ostala je kod njega kao uspomena na te Olimpijske igre.

Kako je bilo kad ste stigli u Banjaluku?

Slavilo se dugo i to na svakom koraku. Godinu kasnije sam imao još jedno slavlje – oženio sam se Irenom i dobio sina Tomasa, koji sada ima 18 godina. Moj klub Slavija mi je dao stan. Nastavio sam da treniram i boksujem širom Jugoslavije, a onda su stigle devedesete... Mirisalo je na rat... Pri popisu stanovništva u rubriku "nacionalnost" upisao sam – Japanac, mada sam uvek bio Jugosloven i srcem i dušom. Da su svi tako učinili možda rata ne bi bilo.

Šta ste uradili s karijerom?

Uputio sam se u profesionalne vode. Prvi menadžer mi je bio pašenog pevač Halid Muslimović. Do kraja 1991, dok nije počeo rat, imao sam osam borbi i sve pobedio. Onda sam kao bokser otišao u Švajcarsku, pa u Italiju, Austriju... Deprimirao me taj besmisleni rat koji je buktao u Bosni i koji su, uglavnom, vodili kriminalci. U tom haosu je opljačkan i ubijen moj tast Musliman. Posle sam živeo u Hrvatskoj, a boks mi je, na žalost, bio u petom planu. U normalnim uslovima sam mogao da osvojim sve. Tadašnje prvake Evrope i sveta tukao sam ranije gde god sam stigao...

Kad ste se vratili u Banjaluku?

Zvanično tek pre nekoliko godina, ali jedan dolazak u moj grad mogao je da se završi tragično. Došao sam 4. novembra 1997. na prvi "Memorijal Radovana Bisića", mog druga iz Slavije. Po završetku sam otišao s prijateljima u kafić "Mustang", gde je neko pucao na mene. Jedan metak me je pogodio u ruku i presekao mi arteriju, a drugi se "prošetao" kroz jetru i slezinu... Dok me je vlasnik kafića moj prijatelj Sveta Jokić vozio u bolnicu onako spontano sam mu rekao: "Izbaci me, bolan, uprljaću ti džip". On je kroz suze odgovorio: "Ne brini ni za kola, ni za život. Banjalučani neće dati da umreš". Bio sam neko vreme u Banjaluci, a potom u Zagrebu i vrlo brzo sam se oporavio.

Šta je bilo s atentatorom?

U to vreme je taj čovek, navodno, pripadao nekom otcepljenom MUP-u iz Bijeljine. Biljana Plavšić je kao predsednik Republike Srpske proglasila taj napad na mene za "teroristički čin koji unosi strah i nemir ne samo u Banjaluci, već i u celoj Republici Srpskoj"... Kazala je i da će atentator brzo biti uhapšen... Ne znam šta je posle bilo.

Imali ste sreću u nesreći.

Nesreća nikad ne dolazi sama. U toku oporavka razveo sam se od Irene. Ona i naš sin Tomas žive u Puli i imaju kafić u Medulinu. Odlazim kod njih i prijatelja, među kojima je i Mate Parlov, prvi naš bokser olimpijski šampion (Minhen, 1972). Drugi je Slobodan Kačar (Moskva, 1980), a ja sam treći i, zasad, poslednji. Svi smo boksovali u poluteškoj kategoriji. Njih dvojica su postali i profesionalni šampioni sveta kao poluteškaši, a mene je zaustavio rat.  

Kad Vam je, posle atentata i razvoda, prvi put bilo dobro?

Dogodilo se to kad sam dobio poruku od mog nesuđenog rivala u finalu Olimpijskih igara u Los Anđelesu Ivandera Holifilda. Saznao je da sam pogođen s dva metka i da se oporavljam u Zagrebu. Ponudio mi je pomoć najboljih američkih klinika i naglasio: "O novcu ne brini. Ništa nije vrednije od naših života". Zamislite, to se dogodilo 13 godina posle našeg susreta na dodeli medalja u Los Anđelesu... Zahvalio sam mu, ali nije bilo potrebe da putujem u Ameriku. I danas se čujemo...

Gde ste boravili posle oporavka?

Prva stanica na tom mom putu od prijatelja do prijatelja bio mi je, kao i uvek, Mate Parlov. Pričali smo o svemu što nam je padalo na pamet, malo pili, pa se i kockali u kazinu... Jednom mi je pričao o finalu Svetskog prvenstva 1974. u Havani, gde je osvojio zlatnu medalju. Rus Karatajev ga je pred kraj meča tako udario da nije znao šta se događa, ali je, ipak, pobedio. Kad sam, potom, bio u Moskvi svratio sam i kod Karatajeva, koji se bavio poslovima i s ove i s one strane zakona, ali su ga svi poštovali... Bio sam i u Beogradu. Hteo sam da vidim prijatelje, a i da posetim neka groblja...

Kako ste sačuvali lice? 

Ličiće na hvalisanje, ali odgovoriću kad ste me pitali. Bio sam jedan od najžešćih boksera na svetu u svoje doba: agresivan, brz poluteškaš s kontragardom, a ni desna ruka mi nije bila laka. Takav stil uz hrabrost i mudrost, pa i hitre noge, sačuvali su mi glavu, lice i pamet.

Šta je s trofejima i medaljama koje ste osvojili?

Sve se pogubilo, pa i zlato iz Los Anđelesa... U ratu i selidbama više nisam znao gde mi šta stoji i šta treba da čuvam. Jedno vreme su u mom stanu u Banjaluci bili neki meni nepoznati ljudi. Zidovi su ostali i sad je to opet moj stan... A i šta će mi svi pehari i medalje kad je propala ona moja država, moja stara Juga... Sad me svojataju tri zemlje: Srbija kao naslednik SFRJ, Hrvatska po nacionalnosti, a Bosna i Hercegovina po rođenju. A ja sam, kad je o boksu reč, šampion bez države... Ali, nije to ni loše, možda dobijem i tri penzije...

Da li dobijate sportske dotacije iz Srbije?

Ne, to sam dobio od Republike Srpske i to je predsednik vlade Dodik uradio vrlo elegantno. Primenio je srpski princip u ovom sportskom slučaju. Tu pomoć imaju i nekadašnji bokserski šampion Marjan Beneš i još nekoliko bivših istaknutih sportista. Dobijam, po tom osnovu, oko 900 evra. Po kupovnoj moći to je kao da imam dvostruko više u Beogradu.

Šta sad radite?

Direktor sam Bokserskog kluba Slavija u Banjaluci i gotovo smo večiti šampioni. Pobratimili smo se s Radničkim iz Beograda, što je sad i moderno. Pišem i kolumne za "Glas Srpske". Objašnjavam, uglavnom, sportska zbivanja, a ponekad i događaje druge vrste. Privatno – opet sam u braku i uskoro bi trebalo da budem ponovo otac. Rečenio nam je da ćemo dobiti kćerku...