Таленат није довољан

Већ дуго је београдски велемајстор Иван Иванишевић (32) у врху српског шаха, а последњих година је све изразитији предводник, како репрезентације, тако и домаће рејтинг-листе. Јануара 2007. прешао је 2.600, јануара 2008. ушао међу првих сто у свету, а јула 2008, са 2.664 поена, постао и домаћи рекордер. Затим је уследио постепени пад ка садашњих 2.625, али Првенство Србије у Крагујевцу, завршено прошле недеље, најавило је нове личне рекорде најбољег српског велемајстора.

Титулу из 2008. одбранио је у Крагујевцу на досад незабележен начин, са 11,5 поена из 13 партија, без пораза. Велемајстор Милан Матуловић, познат по праћењу бројчаних рекорда у светском шаху, доделио је два Иванишевићу, за успешност на домаћим шампионатима: највиши проценат (88,5) и највећа разлика у односу на пратиоце (Перуновић и Дражић) – чак три поена. Са освојених 30 рејтинг-поена, Иванишевић је тренутно на 2.555, али ако у наредном периоду настави да игра као овог месеца у хотелу „Шумарице”, нови рекорд и улазак међу првих 50 на свету стоје му надомак руке.

Иванишевићев таленат је рано уочен, али се првих десетак година није исказао великим резултатима, него тек на истеку омладинског стажа. Већ 1998. стигао је до олимпијског тима, иако је, по сопственим речима, професионално бављење шахом почео тек 1996. Криза нашег репрезентативног шаха, крунисана нешаховским сукобима у периоду 2003-06, избацила је и Иванишевића са места које му је припадало, али су му тадашње невоље помогле да очврсне, изабере самостални пут и покаже интегритет личности. То је свим постало јасно 2005, када је отказао место у репрезентацији у знак протеста због избацивања из националног тима Бранка Дамљановића, у том тренутку првог по рејтингу у СЦГ.

Да уме да цени себе и своје место у српском шаху показао је уочи овогодишњег шампионата, спреман да одустане од одбране титуле све док није добио услове какве је сматрао да заслужује. Такав став му је сигурно омогућио да игра растерећено, али разлоге врхунског резултата у Крагујевцу треба наћи другде, а пре свега у „високој школи” коју је прошао претходних година, играјући у најјачим европским лигама, за клубове из различитих земаља.

Прошле године сте тек у драматичном финишу стигли до титуле, а сада сте је одбранили више него убедљиво. Чиме објашњавате разлику?

– Сматрам да је овако убедљива победа резултат осмишљених припрема, како шаховских тако и физичких, за које сам знао да су важне, али их нисам примењивао. Турнир сам започео са 6,5 из 7 што је даље био довољан мотив да наставим тим темпом.

Који су били критични моменти?

– Било их је врло мало. Одлично сам се сналазио и налазио решења у свим партијама, рекао бих да ми је турнир просто „легао“. Признаћу да је до малог опуштања дошло након слободног дана, али то се није осетило у мојој игри.

Како су играли остали?

– Добро, посебно Синиша Дражић, који ме је веома изненадио како игром тако и приступом. Такође, стандардно добри су били Милош Перуновић, Бојан Вучковић и Дејан Пикула.

Шта су били разлози отказивања и поновног прихватања учешћа на Шампионату?

– На ово питање не бих одговарао, јер то је посебна тема и требало би ми више простора, бар страна у новинама. У супротном, могло би се доћи до погрешних закључака.

Да ли ћете покушати да први стигнете до три узастопне победе на државним шампионатима?

– Чини ми се да је много теже одбранити титулу него је освојити, али – зашто да не!

Шта очекујете од своје екипе, Ваљевског шах-клуба, ове године? Говори се о ангажовању Владимира Крамника?

– И ја сам на Шампионату чуо за могућност Крамиковог доласка. То још није сигурно, али знаће се ускоро. У сваком случају, крајње је време да будемо први!

Јула прошле године стигли сте до 2.664 поена, а затим је уследио благи пад. Која је бројка тренутно достижна за српске шахисте?

– Србија има веома добре и талентоване играче који су показали да могу прећи границу од 2.600 поена, али проблем је задржати те позиције. Циљ би требало да буде да имамо бар петорицу преко те границе, константно.

Шта очекујете од репрезентације на Европском првенству у Новом Саду?

– Одлично је што наш тим игра на домаћем терену, јер то значи присуство домаће публике и навијача којих тако мало и ретко има на оваквим такмичењима. Требало би то искористити на што бољи начин, медијски и маркетиншки. Што се тиче самог пласмана не могу ништа да кажем, јер не знам састав екипе, и још је рано да се процењује форма.

На априлској листи је Србија на 19. месту, са нижим просеком првих десет него прошле године када је била 16. Да ли постоје разлози који могу то да објасне?

– Мислим да је у питању случајна промена.

Како видите садашњост и будућност српског шаха? Шта је тренутно највећи проблем и да ли можете да предложите неко решење?

– Сигуран сам да имамо таленат и потенцијал, али за озбиљне резултате потребно је, очигледно, више. Прво што недостаје јесте систематски рад, затим више турнира у нашој земљи и више јаких партија. Играчи сами не могу ту пуно да ураде, међу њима важи парола „снађи се“. Када сам ја почињао било је много више ентузијаста који су помагали шаху на директан или индиректан начин. Услови су се променили и нико нема „времена“ да се тиме бави на некадашњи начин. Мислим да је решење да сви на свом микро-плану дају максимум – закључио је двоструки првак Србије Иван Иванишевић.

Марјан Ковачевић