Битка за ослобађање Ингрид Бетанкур

Ингрид Бетанкур , некадашња кандидаткиња за председника Колумбије са двојним француским држављанством, жива је, али неће моћи да издржи још дуго уколико се не нађе начин да се најпознатија затвореница злогласне гериле Фарк пусти на слободу. Видео траке које је запленила колумбијска полиција, нашавши их у поседу тројице ухапшених герилаца, приказују Бетанкур (45) како везана ланцима седи на импровизованој столици усред колумбијске џунгле. Снимак је, како је утврђено, направљен крајем октобра како би се доказало да је Ингрид жива, иако је већ пет година , заједно са још 600 колумбијских грађана и тројицом Американаца, талац Револуционарних оружаних снага Колумбије, како се у преводу зове марксистичка герила Фарк, страх и трепет у земљи растрзаној насиљем и грађанским ратом.

Верује се да су филмови који такође приказују тројицу отетих Американаца направљени како би Фарк, посредством венецуеланског председника Уга Чавеса који је у међувремену ражалован са функције преговарача , извојевао што боље услове за пуштање својих војника. Француски председник Никола Саркози, који води кампању за ослобађање ове измучене Францускиње, рекао је да ће сада, када се зна да је она жива, Париз учинити све да се ова велика трагедија оконча повољним исходом. Заплењено је и писмо које је из заробљеништва Бетанкурова написала својој мајци. Породица Бетанкурове у Француској тражи од колумбијског председника Алвара Урибеа да преиначи своју одлуку и дозволи председнику суседне Венецуеле Угу Чавесу да настави отпочете преговоре са колумбијском герилом. Судбина ове жене заокупља француску јавност , а Саркози је обећао током своје председничке кампање да ће успети у напорима да је ослободи.

Мало ко у овим условима говори о стотинама, можда и хиљадама других талаца који попут Бетанкурове у нехуманим условима чаме у импровизованим логорима у колумбијској џунгли. Сведочења малобројних који су успели да се избаве су стравична. Таоци се , за сваку непослушност, кажњавају везивањем за дрво за које могу остати приковани и по пола године. Таоци постају живи штит у случају напада колумбијске регуларне армије или супарничке герилске групе. Међу заробљеницима влада хепатитис, а многи су оболели и од тропских болести. Једина веза са светом је радио преко којег фамилија у џунглу шаље поруке с вестима из живота на слободи. Из очајничког писма мајци, може се закључити , како тврди њен син, да Ингрид Бетанкур неће још дуго моћи да подноси заробљеништво у џунгли у које је доспела пре пуних пет година.