Комшијски (анти)фазизам

Ријетко кад се хрватска јавност тако једногласно згрозила као кад су прије неколико мјесеци србијански министар Вук Јеремић па одмах за њим и предсједник Доњега дома словеначког парламента данашњем хрватском друштву и држави покушали испоставити рачуне за злочине Независне Државе Хрватске. Није било новинског колумнисте који се није тим поводом, уз праведнички гњев, окомио и на Србина и на Словенца. Телевизијске емисије биле су редом посвећене комшијским увредама, јављала се власт и опозиција, а притом су се сви, и непокајани партизани и они који су од малих ногу навијали против Бате Живојиновића и Бориса Дворника, позивали на то да је данашња Хрватска утемељена на антифашизму из Другога свјетског рата и да нема баш никакве везе са злочиначком и квислиншком НДХ. Тај медијски обрачун с необавијештеним и злонамјерним сусједима био је мелем за душу, све док се није кренуло с причом да су, заправо, хрватски партизани ослободили Словенију, а да су Словенци у великом броју били белогардејци, док српске власти врше на Хрватску трансфер властитих фрустрација и нечисте савјести, јер није дошло до стварнога обрачуна с Милошевићевим насљеђем… Ту су се већ могле склопити новине и угасити телевизор, јер је на Балкану мало тога тако глупо и јадно као заснивање властитога антифашизма на етикетирању комшијскога фашизма.

Међутим, ових дана догодило се сљедеће: кћерка усташкога поглавника Вишња Павелић одлучила је Јакову Седлару, загребачком филмском режисеру, каријерном ситном преваранту, чији је антиталент тако голем и дубок да својом величином надмашује све таленте хрватске филмске умјетности, уступити фотографску и филмску документацију свога оца - да сними документарац у којем ће бити изречена истина о Анти Павелићу. Не треба ваљда ни напомињати да је Седлар декларирани неоусташа, што се могло видјети и у играном филму „Четвероред“, бизарном комаду целулоидног смећа, снимљеном пред крај Туђмановог живота, у којем су партизани ружни, прљави и зли, Срби су за нијансу ружнији и крволочнији, док су усташе нека фина и фрагилна градска господа, коју су на крају рата зезнули Енглези изручивши их руском шпијуну и хрватождеру Титу.

Прво што је Седлар учинио прије него што је кренуо са снимањем било је да назове редакције готово свих хрватских дневних и седмичних новина и понуди им да објаве досад невиђене Павелићеве фотографије. Уредништва су се спремно (а каткад и - за дом спремно) упецала. Наравно, уз ексклузивне фотографије, требало је, да би се испунио новински простор, написати и некакве пратеће текстове. Умјесто осуде НДХ или дистанцирања од Павелићевих злочина, дакле умјесто онога што смо слушали након изјава Вука Јеремића, објављивани су трачеви да је Павелић после рата нешто петљао с Американцима и писао им тајна писма или се само препричавало шта је у документацији коју је баба Вишња уступила Седлару. Углавном, усташки је поглавник приказан на начин на који се у таблоидима приказују филмски глумци, ексцентрици и луди милионери. Ваљда да се Павелићка не увриједи, о злочиначкој природи усташкога покрета и његовог монструозног вође није написано ни ријечи.

У спектакуларизацији Анте Павелића корак даље отишла је Хрватска телевизија, која је у емисији Досје хр, приказујући поглавникове колор снимке из 1941, поставила питање зашто неки тврде како ће нови филм Јакова Седлара осрамотити Хрватску премда га нису ни видјели. Тако су из чиста мира кренули бранити овога неонациста и филмског дилетанта, иако га нитко није ни напао, нити је итко, осим Предрага Луцића у ријечкоме ,,Новом листу“, ишта рекао о скандалу с филмским и фото хагиографијама најоданијега и најкрвавијег Хитлеровог савезника. Човјек помисли како би било љековито да Вук Јеремић поново учини нешто на буђењу антифашизма у хрватској јавности, или да се србијански министар вањских послова хонорарно запосли као министар хрватскога антифашизма.