Гланцање сопствених живота

Награда Српског књижевног друштва „Биљана Јовановић” за 2008. годину додељена је Јелени Ленголд за књигу прича „Вашарски мађионичар”, у издању „Архипелага” из Београда. У саопштењу жирија којем је председавао Божо Копривица посебно је наглашена уверљивост приповедања и истанчана психологија у причама Јелене Ленголд. „Обазриво и ненаметљиво, а истовремено потресно и еротски интригантно, Јелена Ленголд анализира слике из живота жене, истражује тегобне теме старости и смрти, ишчезнућа лепоте и гашења емоција. У поетичком кључу блиском Биљани Јовановић, ауторка приповеда о могућим, а пуким случајем избегнутим, тугама и љубавима, о одлаганом самоубиству, о неизлечивој усамљености у окружењу без обележја…”, стоји даље у саопштењу жирија.

Како своје стваралаштво видите у односу на оно што је писала Биљана Јовановић?

Не желим да говорим о књижевној сродности пре свега зато што сваки писац, и жив и покојни, имају право на своју уникатност и аутентичност. Али, зато могу да констатујем сродност у борби за слободу израза и у специфичном учешћу у мировним акцијама. Нансен дијалог центар, организација у којој радим већ десет година и чији сам тренутно директор, бави се стварима које би се, скоро да сам сигурна, веома допале Биљани. Нансен дијалог мрежа у коју спада и наш Центар је ове године номинована за Нобелову награду за мир; то је чињеница која у нашим медијима још увек није била позната до сада, и на коју сам поносна једнако колико и на награду која носи име Биљане Јовановић. И, некако, врло ми је логично да се обе ствари догоде у размаку од неколико дана. Све то има неке своје неухватљиве узроке и везе.

Како се у Вашим делима манифестују градови и каква је веза између градова и Ваших ликова?

Град је неизбежан у мојим књигама. Читав живот сам провела у градовима, и у Београду, али и у градовима Европе у које ме је посао одводио. Ипак, мислим да не спадам у оне писце којима је град главни јунак. Има таквих писаца, и ја их веома волим, један од њих је и Михајло Пантић, рецимо. Као и легендарни Момо Капор. У мојим књигама град је више нека тиха пратња јунаку и његовим збивањима. Чини ми се да је за мој књижевни град, који је Владислава Гордић дивно назвала Ленголдлендом, типично једино то да би могао бити било који град на свету. Ваљда зато што верујем да је свуда све исто и да је илузија да нас на другом месту чека нешто много боље или много опасније. Све што носимо је у нама. Градови су мојим јунацима само мизансцен, али не и судбина.

Уочавате ли како се промене Београда, у духу града и његовој спољашњости, одражавају на људе, у односу на деведесете, или чак и пре њих?

Наравно да уочавам промене. Промене су такође неизбежан део живота. Смешни су ми сви ови људи који се вајкају над променама Београда и причају како је некад све било лепше, боље, чистије... Та ми прича звучи и надмено и неукусно и конзервативно. Лепа је носталгија са мером, али је опасна свака носталгија која прераста у ригидност. Ја се трудим да у животу никакве различитости не вреднујем као боље или лошије, већ једноставно да их прихватим као део света. Иначе бисмо стално ишли наоколо и гланцали сопствени живот, уместо да га живимо.

Пишете о „онеобиченим” љубавима, неминовним растанцима, усамљености, неутољивој чежњи… Да ли је могућ истински потпун, дијалошки и духовни однос међу половима, или је све само у тежњи ка томе?

Заиста, не знам одговор на ово питање. Има тренутака када мислим да је то могуће, да постоји универзални језик којим можемо објаснити себе другоме и упити другога у себе. А онда, опет, дођу моменти када схватим да је то била илузија и да су људи толико затворени светови да можемо допрети само до њихове површине и ни педаљ даље. И не бих ово ограничавала само на неразумевање између жена и мушкараца, мислим да то важи било за која два човека на свету а, нажалост, и за било која два друштва. Ипак, на нама је да стално трагамо за тим путевима разумевања. О томе ја пишем, о том трагању.

Када пишете о тешким темама, понекад то чините из перспективе мушког лика. Значи ли то да патњу треба „мужевно” подносити?

Има много више тешких тема о којима сам писала из женског лика. А бег у мушки лик је ствар неке списатељске знатижеље. Не видим разлог зашто бих себе као писца ограничавала само на јунакиње. Ипак, мислим да код мене нема те поделе шта који пол може и треба да поднесе. Дубоко су емотивни и рањиви и једни и други. Ја само покушавам да замислим како је то бити неко други, и како свет изгледа из те перспективе. И зачудо, није ми то нимало тешко. Кад пишем, могу бити било ко и у томе је највећа чар писања.

Како приступате еротици, шта је за Вас интимније у причи, наговештај еротског или сам његов чин?

Најинтимније је, ваљда, предавање себе другоме. Без обзира на то да ли је исписано кроз љубавни чин или само кроз жељу. Као писцу, мени је та чежња много интригантнија и занимљивија за проучавање, него реализација жеље. Па, ипак, чини ми се да сам тек начела писање о еротици. Треба разумети себе, треба превазићи стид, треба бити веома јак да би се о томе писало како то љубав заслужује. Ја се некако надам да ћу написати још боље еротске приче када једном будем боље разумела саму себе.