Поуздано Учино сведочење

После открића да је Драгољуб Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, погубљен на Ади Циганлији 17. јула 1946. године, о чему је „Политика” обавестила јавност 17. априла, не престаје интересовање за тај догађај. Подсетимо, до тог сазнања новинари „Политике” дошли су уз помоћ Миладина Гавриловића, управника Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, који је сачувао магнетофонске траке вишечасовних разговора са Слободаном Крстићем Учом, својевремено високим функционером Озне. Широј јавности Уча Крстић је постао познат када је објавио књигу „Како сам ухватио Дражу Михаиловића”, писану на основу учешћа у акцији хапшења Драже Михаиловића 13. марта 1946. године у околини Добруна.

Деценијама знатижељна јавност није могла да сазна како је и где стрељан и сахрањен у ратном периоду министар војни и главнокомандујући Југословенске војске у отаџбини. Узалудна су била претраживања по прашњавим полицама архива, ко зна колико обављених разговора са учесницима тог догађаја и савременицима оновремених збивања. Једноставно недоступност документима и зид ћутања били су непремостива препрека истраживачима ове историјске тајне широм света.

Онда се, после 63 године, појавила исповест човека који је био присутан егзекуцији Драже Михаиловића, који је учествовао у томе, запамтио многе занимљиве детаље, а све то уредно је забележио и снимио 1989-99. године Миладин Мићун Гавриловић.

Господине Гавриловићу, када сте и како дошли у контакт са Слободаном Крстићем Учом?

(/slika2)– Упознали смо се у кафани „Код Шанета” коју је он често посећивао после одласка у пензију. Седео је за столом лево од улаза, а дијагонално су седели људи из Удбе који су га непрекидно пратили. Првом сусрету присуствовали су и генерал Миливоје Станковић, мој земљак из Виче, и новинар Миле Недељковић који је писао хронику Тополе. Генерал Станковић је био одличан познавалац историје тог краја, а он и Уча су били саборци од почетка рата. Причали смо о тим данима, али и о послератним збивањима.

Да ли је, по вашој процени, Уча Крстић имао добро памћење?

– Изванредно. Он је знао, утисак је, хиљаде имена. Непогрешиво се сећао и људи и догађаја. Можда из разлога што није волео да пише, осим службених извештаја.

О каквим је то папирима реч?

– Уча Крстић је био веома, веома занимљива личност. Учествовао је у многим акцијама Удбе у земљи али и у иностранству.

Да ли је Слободан Крстић поуздани сведок историје?

– Апсолутно поуздан, веран служби. Он је саопштавао званичну верзију, а потом говорио оно што је он сматрао истином. Уча није знао да лаже или измишља. Ако хоће да каже он то и учини. То што није хтео да изговори није било силе да га натера.

Шта, на пример?

– Био је у Аргентини не би ли ухватио поглавника Анту Павелића. Разговарао је, по задатку Јосипа Броза Тита, са Миланом Стојадиновићем, такође у Аргентини, о његовом повратку у Југославију и преузимању економско-финансијских послова у новој држави. Учествовао је у враћању из Немачке „Тајне вечере” у седефу коју је јерусалимски патријарх поклонио краљу Александру 1924. године. Вратио је Опленцу златну дијадему краљице Марије, златну сабљу краља Александра коју је добио на поклон од Херцеговаца... Пратио је Мимару учествујући у покушајима враћања уметничког блага отаџбини. Затим, тражио је уранијум по Србији, учествовао у изградњи барака на Голом отоку.

Колико је још био ангажован на том острву?

– Требало је да буде управник, каже Гавриловић, али му се разболела ташта па је замолио да буде поред ње и тако није постао управник.

Где сте обављали ваше разговоре и колико је било потребно стрпљења да сазнате о теми која је данас толико актуелна?

– На Опленцу. Месецима је долазио у кућу краља Петра, сваког викенда, и онда смо причали о свему и свачему, а ја сам снимао. Он је то дозвољавао, а говорио је он што је хтео. Безбедњаци су били уоколо, али му то није сметало да отвори душу.

Шта Вас је, мада нисте историчар, мотивисало да се бавите овом тематиком?

– У то време као свршени студент полицијске више школе нисам могао да добијем посао јер је неко из безбедности ишчачкао нешто неподобно у биографији моје породице. Учи сам као такав био симпатичан, а ја сам се држао речи мог оца Александра који је стално понављао да није све у прошлости било како смо ми учили да јесте. Говорио ми је: „Не залећи се, синко, није све баш тако”. Време је доказало да је у многим стварима био у праву.

Шта би на крају, господине Гавриловићу, ваљало предузети да би „Политикино” откриће било и званично потврђено у науци?

 – Свака критичност је увек добродошла. Да би Учина исповест добила и званичну потврду ваљало би ископати кости ђенерала Михаиловића и обавити ДНК анализу. Такође мислим да је преко потребно пронаћи у архивама службе безбедности, јер су све послове око хватања и ликвидације Драже Михаиловића обављали управо српски безбедњаци, документа о тим дешавањима. Само тако коначно ћемо ставити тачку на те сада већ давне године из прве половине прошлог века – завршио је казивање Миладин Мићун Гавриловић.