„Отмица” у Женеви

Ирански председник Махмуд Ахмадинежад је антирастистичку платформу скупа УН у Женеви злоупотребио не би ли се обрачунао са Израелом и поново покушао да растући утицај своје земље стави у функцију јединог великог заштитника „палестинске ствари”.

Ахмадинежад је већ раније запаљиво говорио да јеврејску државу треба збрисати са лица земље, па је његов поновљени опис Израела као „окрутне и расистичке” државе апартхејда нагнао многе делегате да напусте женевски скуп.

Само дан уочи обележавања холокауста, који је у ранијој прилици назвао „митом”, али се овога пута уздржао, Иранац је тврдио да је Јеврејима после Другог светског рата било допуштено да створе „расистичку власт у окупираној Палестини”.

Био је то јасан покушај повратка у 1975. годину када су Уједињене нације изгласале резолуцију којом се ционизам изједначава са расизмом. Свет се од тада променио. Нестао је источни лагер, традиционални савезник Арапа, па је 1991. ова одлука поништена великом већином гласова.

Иако је антисемитизам форма расизма, није се одустајало од покушаја „киднаповања” скупова о расизму како би се – поводом палестинског проблема – претворили у трибину за негирање права на постојање Израелу и за ширење антисемитизма. Тако је било у јужноафричкој луци Дурбан 2001. када су Арапска и Муслиманска лига инсистирале на антиизраелској реторици.

Овога пута то је учинио ирански председник који и не покушава да прикрије амбицију да од Арапа преузме улогу највећег заштитника Палестинаца. Све у чему је успео јесте да универзални проблеми дискриминације, попут расизма, буду потиснути у други план.

О чему сада разговарати? О моралном и историјском оправдању ционизма, покрета који је крајем 19. века затражио да Јевреји после два миленијума лутања добију свој дом? О заснованости палестинског захтева да и они добију дом на делу исте земље својих давнашњих предака?

Свет неће допустити да се у Женеви пише неки „’Мајн кампф’ Уједињених нација”. Неће се променити став према годинама Шоа, злокобном периоду нацизма који је побио шест милиона Јевреја. Исто важи и за оне који не оправдавају израелску окупацију палестинске земље.

Ахмадинежад је највећу штету нанео Ирану. Потом и региону, што значи и Палестинцима, јер његова тврдоћа одвраћа Барака Обаму од покушаја да нормализује односе са Техераном и заузме објективнији став према Блиском истоку. Корист може да има само десничарска влада у Израелу.

Ахмадинежад поново покопава обновљена надања да ће Иран одустати од политике извоза исламске револуције и екстремизма који га је поставио на колизиони курс са многим земљама света. Можда ће зато изгубити председничке изборе у јуну.