Игра лопова и жандара

Режим спортске исхране у античко доба заснивао се на посебним дијетама у којима су биљке, посебно печурке, чији су екстракти данас познати стимуланси, биле важан састојак.
Истим путем ишли су и пионири европског спорта у 19. веку, али тада су на Стари континент већ стигли нови стимуланси, као што су кофеин или кокаин, који су бар привремено отклањали умор, повећавали концентрацију и – доносили победе. Издржљивост се такође повећавала стрихинином и алкохолом захваљујући којем је и настала реч допинг.
Наиме, Зулу ратници су се припремали за битке уз алкохолно пиће, "доп". Правило се од коре грожђа, нама познате врсте ракије грапа. Холанђани су мислили да је то разлог неустрашивости и издржљивости њихових противника, па су и сами почели да се "допингују" не само пред битке, већ и пред разна спортска такмичења...

Сирова јаја и алкохол

Тада је то било уобичајено и дозвољено. Тако је олимпијски победник у маратону 1904. године Томас Хикс током трке користио сирова јаја и алкохол, а све је то надоградио инјекцијом стрихинина, који у малој дози није погубан...

Чак је и један од највећих спортиста свих времена Финац Паво Нурми употребљавао допинг, користећи у исхрани исте травке и печурке као антички олимпијци – сазнало се из његових дневника. Мада је Светска атлетска федерација још 1928. године забранила коришћење стимулативних средстава, тек је смрт Јенсена на играма у Риму продрмала лидере светског спорта.

Обдукцијом је утврђено да се несрећни Данац уочи трке предозирао амфетамином. Тада је схваћено да су напредак фармакологије крајем прве половине 20. века (Олимпијада у Берлину 1936 године, откривено је доцније, била је у знаку психостимуланса) и производња синтетичких хормона озбиљно угрозили спорт. Ако не резултате, онда идеју о фер-игри и прокламовано начело о заштити здравља спортиста.

Листа забрањених средстава утврђена је први пут тек уочи Олимпијских игара у Минхену 1972. године и тада почиње игра жандара и лопова која траје и данас и чији је крај, упркос уједињењу света (како спортских организација на челу с Међународним олимпијским комитетом и Светском антидопинг агенцијом, тако и владама готово свих земаља), тешко наслутити.

Период када су владе источних земаља биле иницијатори и организатори "научног приступа" спорту, односно систематског допинговања, како би кроз резултате спортиста доказале да је њихова идеологија боља, а западни свет је корак у постизању врхунских резултата одржавао препуштањем приватној иницијативи, завршен је. Ипак, стимулативна средства користе се и даље, а додатни подстицај допингоманији дала је професионализација целокупног спорта и број оних који су спремни да прекрше спортске па чак и кривичне законе ризикујући не само спортску каријеру, већ и одлазак у затвор (све више земаља кривичним законима забрањује допинг) не опада.

Профит испред славе

Истина, проценат позитивних на антидопинг контролама, чији је број све већи, и даље је мали, готово безначајан у односу на укупан број спортиста, али чињеница је да је број контролисаних спортиста и даље безначајан у односу на општу спортску популацију.

Профит је данас основни покретач допинга, а не слава као некад. Њиме се руководе не само спортисти и тренери, већ и хемичари и фармаколози који производњом нових синтетичких стимулативних средстава задају велике муке инспекторима Светске антидопинг агенције. Тако је ТХГ, због којег је недавно "најбржа жена света" и најуспешнија атлетичарка на олимпијским играма Мерион Џонс остала без свих резултата и прегршти медаља, освојених у последњих седам година, откривен случајно захваљујући анонимној дојави...

Колико је данас на тржишту стероида и других стимулативних средстава које постојећи тестови не откривају – не може се ни наслутити, а љубитељи спорта с правом се питају да ли су њихови хероји чисти.

Игра лопова и жандара у спорту се наставља...