Литургија и коментари

Постало је уобичајено да у време Божића и Ускрса и програм медијског јавног сервиса РТС буде, делом, посвећен овим највећим хришћанским празницима. Устаљен у програмској шеми, телевизијски пренос и овогодишње поноћне Васкршње литургије из храма Светога Саве на Врачару омогућио је заинтересованим гледаоцима да прате обред богослужења.

Обавезни део овог преноса су лаички, новинарски и стручни, теолошки коментари. У време када се телевизија отворила према религији, односно када јој је дозвољено да прати и литургију, почетак те праксе обележен је потребом за што адекватнијим информацијама о правилима богослужења. Међутим, током протеклих година удаљили смо се од почетног незавидног стања верске неписмености које фактички и мења потребу за карактером некадашњих коментара. У том смислу би првобитна фасцинација коментатора могућношћу директног преноса свечане литургије требало да уступи место другачијем и медијски примеренијем односу према богослужењу.

Нажалост, до тога не долази јер се усталила пракса коментарисања литургијског обреда. Док се стручним коментаром указује на порекло, значење и функцију појединих литургијских елемената, дотле се лаичким коментарима препричава оно што слика приказује, обавештавају се гледаоце о архитектонским елементима храма, али и о пореклу камена од којег су израђени његови стубови. Новинар не пропушта прилику да говори о тренутном изгледу храма и о томе како ће изгледати након завршетка. Било да је реч о стручним било баналним информацијама, овакво коментарисање током преноса литургије је вишегодишњим понављањем постало образац претварања светог обреда у необавезни, световни ритуал који се настоји учинити занимљивим према критеријуму постојећих културно-уметничких емисија.

Поставља се, дакле, питање примерености оваквих коментара у вези са ирелевантним подацима у актуелном чину богослужења. Суштина литургије је у њеној целовитости, заснованој на драматургији и значењу свих њених делова. Потреба гледалаца преноса јесте доживљај те литургијске целовитости и њене мистичке суштине посредством телевизије. Међутим, озбиљна и несавладива препрека том доживљају је коментар који нарушава светост литургијског просторно-временског и визуелно-тонског јединства. Литургијски обред је идентичан извођењу музичког дела који захтева тишину како би његов основни звучни квалитет могао да се испољи. Непримерено коментарисање литургије могло би се упоредити са коментарисањем концертног извођења симфоније и понашањем коментатора који би пре него што почну да свирају дувачи скренуо пажњу гледаоцима на флаутисту и почео да говори о историјату овог инструмента, а онда током трајања концерта по истом моделу и о осталим инструментима оркестра.

Овакав начин преношења богослужењу последица је већ устаљеног лошег медијског односа према литургијском садржају, односа који се претвара у праксу и постаје својеврсна традиција. Неоспорно је да у овом религијском обреду има пуно симболичких и недовољно јасних и разумљивих елемената. Међутим, потреба да се протумаче и разјасне њихова значења може се задовољити и на други начин. Уводном емисијом као и дискретним коришћењем кајрона у дну екрана током преноса. О храму у коме се одвија богослужење требало би да смо већ довољно обавештени и да знамо и да у време литургије информацијама о њему не треба нарушавати светост обреда.