УЧИТИ, УЧИТИ И САМО УЧИТИ

Чини ми се да се Србија данас дели на оне који су из даље а посебно из непосредне прошлости учили и на оне који „стоје постојано, као клисурине“ на својим анахроним и кратковидим схватањима политике, одговорности, међународних односа и виђења развоја и будућности Србије.

На једној страни налази се већина грађана и грађанки који су пре свега научили да су порески обвезници, да својим средствима која остварују својим радом финансирају државу и да им то даје права да траже квалитетну услугу у школству, здравству и социјалној заштити, личну сигурност и услове за економски развој. Научили су да имају право да траже одговорност, тј. одговорне за лошу политику која угрожава њихов стандард и сужава њихову перспективу. Такође су научили да својим гласовима на изборима одређују своју судбину и већ су у неколико изборних циклуса показали да су „зрелији“ од политичара које бирају. То им даје огромну претећу моћ којом једва успевају да споро и болно очувају наду и одрже процесе промена и развоја Србије.

На страни лоших ученика остао је највећи део владајуће политичке номенклатуре и чудна комбинација академика „понављача“ и необразованог „народа“, који упорно покушавају да зауставе ток времена и да се супротставе динамичним гибањима глобалне цивилизације. Нечињење и инат, лицемерје, демагогија, насиље и простаклук параван су иза кога се покушава сакрити непосредна лична корист која се очекује (и остварује) као награда за доследност нашим традицијама и „националним, регионалним, градским и општинским интересима“.

Много је примера малих и великих лоших одлука са малим и великим али дугорочним последицама по све нас. За почетак, нисмо научили да своју међународну политику водимо сразмерно нашој објективној величини и значају у свету. Ми тврдоглаво а не доследно водимо политику условљавања према Европи и одбијања НАТО интеграција. Зато више нисмо држава која гарантује стабилност и развој региона. Хрватска је уласком у НАТО и статусом кандидата за ЕУ тихо преузела позицију регионалног лидера и мудро се тиме не хвали. Аргументација коју користимо за своју политику непријатно је наивна, скоро па детињаста: ми нећемо са онима који су нас бомбардовали! Европску унију и НАТО чине државе које су кроз векове ратовале и у више наврата једни друге бомбардовали. Удружили су се између осталог зато да им се то више не би догађало! Да ли смо поучени ратовима способни да бар то научимо.

Иако су грађани на последњим изборима Косово ставили релативно ниско на листи приоритета, оно остаје централна тачка наше политике. Србија је јасно саопштила да никада неће признати Косово и уместо да спокојно чекамо мишљење суда у Хагу, ми унапред славимо велику победу, историјски преседан којим ћемо доказати свету да смо у праву! Па шта ако смо у праву? Да ли ће то обновити преговоре о статусу? Не. Да ли ће присилити скоро два милиона косовских Албанаца да се покуњено врате у загрљај Србије? Сигурно не. Да ли ће побољшати положај Срба у енклавама? Сумњам. Ништа нису научили из деценија неуспеха овакве политике.

Светска економска криза омогућила је пуни увид у онеспокојавајућу неспремност и незнање наше власти да се одлучно ухвати у коштац са изазовима који, осим економског знања, захтевају и емпатију и солидарност. Наша власт ни ову (не)прилику није искористила да уз политичку одлучност и одговорност поучава и делује сопственим примером. Уместо тога, она дилује, одбија да открије ко финансира странке и једва је пристала да се одрекне бесплатне кафе!

Признајем да не разумем зашто је у овом тренутку Универзијада толико важна за Србију и Београд, па су се запетљали у неразмрсиво клупко проневера, смена, тужби и надокнада, штетних уговора. Ту су и Микља, Дивац и Милошевић и градоначелник и студенти који се исељавају из домова, ту су булдожери који руше ромско насеље, закон против дискриминације и грађевинска мафија. Ипак знам да овај галиматијас доказује само једно: неко не уме да управља и да води политику. Или није научио или зна да ће остати некажњен јер Србија још увек није правна држава.

Свакодневно се шири јаз између грађана и такозване власти. Грађани са дубоком неверицом и растућим страхом примају и трпе свакодневну демонстрацију бескрупулозности, профитерства, простаклука, неодговорности, неморала и незнања! За сада делују немоћно и пасивно али шири се заразни очај. Ако се пажљиво ослушне, може се чути злослутна шкрипа зуба која лако може да се претвори у неконтролисани бес.

Да ли смо научили где то води?

У српском контексту саркастично звучи текст у коме теоретичар Денис П. Дојл говори о „учењу врлина и вредности кроз лични пример“. Он наводи да Сократ није испио отров јер се осећао кривим што је кварио атинску омладину већ да би показао да поштује врховну власт закона.

директор Грађанских иницијатива