UČITI, UČITI I SAMO UČITI

Čini mi se da se Srbija danas deli na one koji su iz dalje a posebno iz neposredne prošlosti učili i na one koji „stoje postojano, kao klisurine“ na svojim anahronim i kratkovidim shvatanjima politike, odgovornosti, međunarodnih odnosa i viđenja razvoja i budućnosti Srbije.

Na jednoj strani nalazi se većina građana i građanki koji su pre svega naučili da su poreski obveznici, da svojim sredstvima koja ostvaruju svojim radom finansiraju državu i da im to daje prava da traže kvalitetnu uslugu u školstvu, zdravstvu i socijalnoj zaštiti, ličnu sigurnost i uslove za ekonomski razvoj. Naučili su da imaju pravo da traže odgovornost, tj. odgovorne za lošu politiku koja ugrožava njihov standard i sužava njihovu perspektivu. Takođe su naučili da svojim glasovima na izborima određuju svoju sudbinu i već su u nekoliko izbornih ciklusa pokazali da su „zreliji“ od političara koje biraju. To im daje ogromnu preteću moć kojom jedva uspevaju da sporo i bolno očuvaju nadu i održe procese promena i razvoja Srbije.

Na strani loših učenika ostao je najveći deo vladajuće političke nomenklature i čudna kombinacija akademika „ponavljača“ i neobrazovanog „naroda“, koji uporno pokušavaju da zaustave tok vremena i da se suprotstave dinamičnim gibanjima globalne civilizacije. Nečinjenje i inat, licemerje, demagogija, nasilje i prostakluk paravan su iza koga se pokušava sakriti neposredna lična korist koja se očekuje (i ostvaruje) kao nagrada za doslednost našim tradicijama i „nacionalnim, regionalnim, gradskim i opštinskim interesima“.

Mnogo je primera malih i velikih loših odluka sa malim i velikim ali dugoročnim posledicama po sve nas. Za početak, nismo naučili da svoju međunarodnu politiku vodimo srazmerno našoj objektivnoj veličini i značaju u svetu. Mi tvrdoglavo a ne dosledno vodimo politiku uslovljavanja prema Evropi i odbijanja NATO integracija. Zato više nismo država koja garantuje stabilnost i razvoj regiona. Hrvatska je ulaskom u NATO i statusom kandidata za EU tiho preuzela poziciju regionalnog lidera i mudro se time ne hvali. Argumentacija koju koristimo za svoju politiku neprijatno je naivna, skoro pa detinjasta: mi nećemo sa onima koji su nas bombardovali! Evropsku uniju i NATO čine države koje su kroz vekove ratovale i u više navrata jedni druge bombardovali. Udružili su se između ostalog zato da im se to više ne bi događalo! Da li smo poučeni ratovima sposobni da bar to naučimo.

Iako su građani na poslednjim izborima Kosovo stavili relativno nisko na listi prioriteta, ono ostaje centralna tačka naše politike. Srbija je jasno saopštila da nikada neće priznati Kosovo i umesto da spokojno čekamo mišljenje suda u Hagu, mi unapred slavimo veliku pobedu, istorijski presedan kojim ćemo dokazati svetu da smo u pravu! Pa šta ako smo u pravu? Da li će to obnoviti pregovore o statusu? Ne. Da li će prisiliti skoro dva miliona kosovskih Albanaca da se pokunjeno vrate u zagrljaj Srbije? Sigurno ne. Da li će poboljšati položaj Srba u enklavama? Sumnjam. Ništa nisu naučili iz decenija neuspeha ovakve politike.

Svetska ekonomska kriza omogućila je puni uvid u onespokojavajuću nespremnost i neznanje naše vlasti da se odlučno uhvati u koštac sa izazovima koji, osim ekonomskog znanja, zahtevaju i empatiju i solidarnost. Naša vlast ni ovu (ne)priliku nije iskoristila da uz političku odlučnost i odgovornost poučava i deluje sopstvenim primerom. Umesto toga, ona diluje, odbija da otkrije ko finansira stranke i jedva je pristala da se odrekne besplatne kafe!

Priznajem da ne razumem zašto je u ovom trenutku Univerzijada toliko važna za Srbiju i Beograd, pa su se zapetljali u nerazmrsivo klupko pronevera, smena, tužbi i nadoknada, štetnih ugovora. Tu su i Miklja, Divac i Milošević i gradonačelnik i studenti koji se iseljavaju iz domova, tu su buldožeri koji ruše romsko naselje, zakon protiv diskriminacije i građevinska mafija. Ipak znam da ovaj galimatijas dokazuje samo jedno: neko ne ume da upravlja i da vodi politiku. Ili nije naučio ili zna da će ostati nekažnjen jer Srbija još uvek nije pravna država.

Svakodnevno se širi jaz između građana i takozvane vlasti. Građani sa dubokom nevericom i rastućim strahom primaju i trpe svakodnevnu demonstraciju beskrupuloznosti, profiterstva, prostakluka, neodgovornosti, nemorala i neznanja! Za sada deluju nemoćno i pasivno ali širi se zarazni očaj. Ako se pažljivo oslušne, može se čuti zloslutna škripa zuba koja lako može da se pretvori u nekontrolisani bes.

Da li smo naučili gde to vodi?

U srpskom kontekstu sarkastično zvuči tekst u kome teoretičar Denis P. Dojl govori o „učenju vrlina i vrednosti kroz lični primer“. On navodi da Sokrat nije ispio otrov jer se osećao krivim što je kvario atinsku omladinu već da bi pokazao da poštuje vrhovnu vlast zakona.

direktor Građanskih inicijativa