Еротика зла

РЕАГОВАЊЕ
Један од мојих књижевних љубавника каже: „Крв не тражи крв, него реч!“ А речи познате хрватске списатељице Славенке Дракулић опседнуте су – еротиком зла...

Познато ми је да је Дракулићева оштар критичар хрватског национализма и хрватског друштва са безбедне европске, мондијалистичке и коминтерновске адресе. Такође ми је позната, из њених текстова и њених књига, њена опчињеност „прљавим и злим Србима“, њиховим менталитетом, историјом, митологијом, политиком... Довољно је прочитати њене књиге „Балкан-експрес“, „Кафе Европа“, а нарочито књигу „Они ни мрава не би згазили“, да се човек увери у то. Та опседнутост ауторке претвара се у неку врсту первертиране, перверзне „љубави“ према Србима...

Почетком деведесетих, Славенка Дракулић објављује текстове у  разним светским новинама, које ће касније сабрати у књигу есеја „Балкан-експрес“, са поднасловом „Фрагменти са друге стране рата“. Увек опседнута младим Србима, на почетку књиге „Балкан-експрес“ чувена хрватска списатељица пише: „Мој зубар каже – мрзим што су ме Срби претворили у љутог хрватског националисту, а био сам сигуран да се то никада неће догодити. Затим ме назива Мира. Неки дан је путовала из Суботице у Београд, у влаку пуном младих Срба. Госпођа чита књигу на латиници, церекали су се када су приметили књигу у њеним рукама. Мора да је госпођа Хрватица. Хоћеш да те ј...., кучко? Или више волиш ово?, рекао је један од њих прелазећи преко њеног врата рубом длана, баш као да држи нож у руци. Могла сам му бити мајка, рекла ми је дрхтавим гласом“. Сви наводи С. Д. у овом тексту цитирани су из Друге књиге њених сабраних дела, које је у Загребу објавила издавачка кућа „Профил“ 2005. године.     

 Што се Срба тиче, посебно је интригантна једна од њених последњих књига есеја „Они не би ни мрава згазили“. Та конфузна, петпарачка књига, памфлет, препуна је бисера о Србима и српском друштву, у којој ауторка прилично радикално примењује методологију третирања злочинаца, као једног од нас!!! За рат нису криви никакви лудаци, него сви ми који мислимо да смо нормални!!! У њој углавном само Срби убијају, пљачкају, силују жене... Свега је неколико текстова о маргиналним злочинцима Хрватима и Муслиманима... Главни јунаци ове књиге су пре свега познати Срби и познате Српкиње: Слободан Милошевић, Мира Марковић, Ратко Младић, Биљана Плавшић и други...

Славенка Дракулић зна да је то њена најслабија књига. Како сама каже, у поговору хрватском издању књиге „Они не би ни мрава згазили“, „она је писана на енглеском језику и искључиво за инострано тржиште“!!! „Чињеница је да бих ову књигу написала другачије да сам је писала на свом језику. Молим читатеље да то уваже.“

 У тој књизи Дракулићева не крије да је опседнута култом личности још од Титовог времена, па и култом личности Слободана  Милошевића, и не може да поверује да седи наспрам њега у Хашком суду, и да је од њега дели само стаклени зид. „И сад је ту, након тринаест година недодирљивости, полубог главом... Обожаван као божанство.“ „Милошевић се трудио да своју срамну предају поправи владањем у судници. У почетку је његов наступ био импресиван... У плавој кошуљи, са краватом у дезену српске заставе, одлучује да се брани сам...“ Да би на крају свог текста „Звер у кавезу“ открила да је он само апаратчик, да „није тип месијанског вође попут Фрање Туђмана”, да је само спретни демагог „који се успео на валовима национализма“. Да је Слободан Милошевић „само један обичан човек уплашен за свој живот..., мали, љути, аутистични човечуљак...“. Само једна „досадна особа окружена поквареном децом и женом жељном моћи“.

На крају тог текста о Милошевићу, чувена хрватска списатељица не крије да је Милошевић разочарао јер се предао, да су је Срби разочарали, јер, као и он, немају смисла за античку драму!? У време док је Слободан Милошевић још увек жив, ево шта пише Дракулићева:

„Да су Слободан Милошевић и његова супруга завршили насилно попут Чаушескуових, био би то логичан, крвав завршетак њихове крваве владавине. Милошевићеве жртве биле би освећене, а његови би следбеници добили свог мученика. Сви би били задовољни. Не би било лоше ни да је починио самоубиство (...). Био би то романтичан, на неки начин јуначки завршетак – показао би свету како се није желео дати у руке својим непријатељима. Тако би осигурао своје место у повести српског народа, раме уз раме са царем Душаном, његова би смрт за српски народ била катарза, почетак краја једноумља. Али Милошевић је више бирократска него драмска личност...“.

 Умишљена списатељица, у свом најновијем нарцистичком плесу, у свом другом тексту објављеном у Културном додатку „Политике“ (11. априла 2009) заборавља да је она главна јунакиња – „Сапунске опере“. И овог пута јавља се са безбедне европске адресе. Немам намеру да идеализујем Србе и српско друштво. Напротив, у последњих петнаест година, иако сам радила као издавач, објавила сам безброј критичких текстова у „Данасу“ и другим новинама, на рачун српског друштва, ратова, национализма. И то је познато. Тврдити, данас, да су за крвави распад Југославије криви само Срби, имбецилно је!

Жао ми је, неко је обмануо хрватску списатељицу Славенку Дракулић, рекавши јој да ће њен текст „Зашто се нисам вратила у Београд“ просветлити Србе и српско друштво, и да је то прво отварање расправе у јавности о одговорности Срба за ратове у Хрватској, Босни, на Косову. То је лаж! Свих ових година, било је безброј расправа, округлих столова, предавања, ТВ дебата, књига, филмова, судских пресуда...