Erotika zla

REAGOVANjE
Jedan od mojih književnih ljubavnika kaže: „Krv ne traži krv, nego reč!“ A reči poznate hrvatske spisateljice Slavenke Drakulić opsednute su – erotikom zla...

Poznato mi je da je Drakulićeva oštar kritičar hrvatskog nacionalizma i hrvatskog društva sa bezbedne evropske, mondijalističke i kominternovske adrese. Takođe mi je poznata, iz njenih tekstova i njenih knjiga, njena opčinjenost „prljavim i zlim Srbima“, njihovim mentalitetom, istorijom, mitologijom, politikom... Dovoljno je pročitati njene knjige „Balkan-ekspres“, „Kafe Evropa“, a naročito knjigu „Oni ni mrava ne bi zgazili“, da se čovek uveri u to. Ta opsednutost autorke pretvara se u neku vrstu pervertirane, perverzne „ljubavi“ prema Srbima...

Početkom devedesetih, Slavenka Drakulić objavljuje tekstove u  raznim svetskim novinama, koje će kasnije sabrati u knjigu eseja „Balkan-ekspres“, sa podnaslovom „Fragmenti sa druge strane rata“. Uvek opsednuta mladim Srbima, na početku knjige „Balkan-ekspres“ čuvena hrvatska spisateljica piše: „Moj zubar kaže – mrzim što su me Srbi pretvorili u ljutog hrvatskog nacionalistu, a bio sam siguran da se to nikada neće dogoditi. Zatim me naziva Mira. Neki dan je putovala iz Subotice u Beograd, u vlaku punom mladih Srba. Gospođa čita knjigu na latinici, cerekali su se kada su primetili knjigu u njenim rukama. Mora da je gospođa Hrvatica. Hoćeš da te j...., kučko? Ili više voliš ovo?, rekao je jedan od njih prelazeći preko njenog vrata rubom dlana, baš kao da drži nož u ruci. Mogla sam mu biti majka, rekla mi je drhtavim glasom“. Svi navodi S. D. u ovom tekstu citirani su iz Druge knjige njenih sabranih dela, koje je u Zagrebu objavila izdavačka kuća „Profil“ 2005. godine.     

 Što se Srba tiče, posebno je intrigantna jedna od njenih poslednjih knjiga eseja „Oni ne bi ni mrava zgazili“. Ta konfuzna, petparačka knjiga, pamflet, prepuna je bisera o Srbima i srpskom društvu, u kojoj autorka prilično radikalno primenjuje metodologiju tretiranja zločinaca, kao jednog od nas!!! Za rat nisu krivi nikakvi ludaci, nego svi mi koji mislimo da smo normalni!!! U njoj uglavnom samo Srbi ubijaju, pljačkaju, siluju žene... Svega je nekoliko tekstova o marginalnim zločincima Hrvatima i Muslimanima... Glavni junaci ove knjige su pre svega poznati Srbi i poznate Srpkinje: Slobodan Milošević, Mira Marković, Ratko Mladić, Biljana Plavšić i drugi...

Slavenka Drakulić zna da je to njena najslabija knjiga. Kako sama kaže, u pogovoru hrvatskom izdanju knjige „Oni ne bi ni mrava zgazili“, „ona je pisana na engleskom jeziku i isključivo za inostrano tržište“!!! „Činjenica je da bih ovu knjigu napisala drugačije da sam je pisala na svom jeziku. Molim čitatelje da to uvaže.“

 U toj knjizi Drakulićeva ne krije da je opsednuta kultom ličnosti još od Titovog vremena, pa i kultom ličnosti Slobodana  Miloševića, i ne može da poveruje da sedi naspram njega u Haškom sudu, i da je od njega deli samo stakleni zid. „I sad je tu, nakon trinaest godina nedodirljivosti, polubog glavom... Obožavan kao božanstvo.“ „Milošević se trudio da svoju sramnu predaju popravi vladanjem u sudnici. U početku je njegov nastup bio impresivan... U plavoj košulji, sa kravatom u dezenu srpske zastave, odlučuje da se brani sam...“ Da bi na kraju svog teksta „Zver u kavezu“ otkrila da je on samo aparatčik, da „nije tip mesijanskog vođe poput Franje Tuđmana”, da je samo spretni demagog „koji se uspeo na valovima nacionalizma“. Da je Slobodan Milošević „samo jedan običan čovek uplašen za svoj život..., mali, ljuti, autistični čovečuljak...“. Samo jedna „dosadna osoba okružena pokvarenom decom i ženom željnom moći“.

Na kraju tog teksta o Miloševiću, čuvena hrvatska spisateljica ne krije da je Milošević razočarao jer se predao, da su je Srbi razočarali, jer, kao i on, nemaju smisla za antičku dramu!? U vreme dok je Slobodan Milošević još uvek živ, evo šta piše Drakulićeva:

„Da su Slobodan Milošević i njegova supruga završili nasilno poput Čaušeskuovih, bio bi to logičan, krvav završetak njihove krvave vladavine. Miloševićeve žrtve bile bi osvećene, a njegovi bi sledbenici dobili svog mučenika. Svi bi bili zadovoljni. Ne bi bilo loše ni da je počinio samoubistvo (...). Bio bi to romantičan, na neki način junački završetak – pokazao bi svetu kako se nije želeo dati u ruke svojim neprijateljima. Tako bi osigurao svoje mesto u povesti srpskog naroda, rame uz rame sa carem Dušanom, njegova bi smrt za srpski narod bila katarza, početak kraja jednoumlja. Ali Milošević je više birokratska nego dramska ličnost...“.

 Umišljena spisateljica, u svom najnovijem narcističkom plesu, u svom drugom tekstu objavljenom u Kulturnom dodatku „Politike“ (11. aprila 2009) zaboravlja da je ona glavna junakinja – „Sapunske opere“. I ovog puta javlja se sa bezbedne evropske adrese. Nemam nameru da idealizujem Srbe i srpsko društvo. Naprotiv, u poslednjih petnaest godina, iako sam radila kao izdavač, objavila sam bezbroj kritičkih tekstova u „Danasu“ i drugim novinama, na račun srpskog društva, ratova, nacionalizma. I to je poznato. Tvrditi, danas, da su za krvavi raspad Jugoslavije krivi samo Srbi, imbecilno je!

Žao mi je, neko je obmanuo hrvatsku spisateljicu Slavenku Drakulić, rekavši joj da će njen tekst „Zašto se nisam vratila u Beograd“ prosvetliti Srbe i srpsko društvo, i da je to prvo otvaranje rasprave u javnosti o odgovornosti Srba za ratove u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu. To je laž! Svih ovih godina, bilo je bezbroj rasprava, okruglih stolova, predavanja, TV debata, knjiga, filmova, sudskih presuda...