Генерална проба агоније

О ЛАЗИ КОСТИЋУ, ЈОШ ЈЕДНОМ
Снови Лазе Костића из његовог Дневника снова, који садржи тридесет и два сна, нису од значаја само за разумевање Костићеве песме Santa Maria della Salute, „најсилније песме српске књижевности” (И. Секулић), а тиме и његове љубави према Ленки Дунђерској, већ и за потпуније разумевање његове личности, као и љубави према супрузи Јулијани Паланачкој, што сам и показао у својој књизи Анима Лазе Костића (2004. године).

С обзиром на то да се ове године навршава сто година од појаве песме Santa Maria della Salute, хтео бих да тај значајан датум обележим тумачењем једног сна Лазе Костића, сна који је крунски у целој серији од тридесет и два сна, па сходно томе има и пресудан значај за разумевање његове песме.

Tекст сна: сањан 7. септембра, 1907. године, на Митровдан

Седим као у некој католичкој цркви, у првој клупи, потпуно сам, према великој олтарској сликици, са огромним фигурама, међу којима једна недостаје, као истргнута из целине. Одједном, видим како прође поред мене једна жена, одевена као еванђеоска жена и велика као планина. Полако се приближавала к слици и заузела празно место. Била је то Магдалена, по моме утиску. Кад је слика, на тај начин, била попуњена, зачух људски глас, који ме је, из дубине слике, питао шта знам о постанку и значају те слике. Како нисам знао ништа, славна испитна комисија је изгледала веома незадовољна.

Нато осетим да ме обузима и прожима неко више биће, груди ми се раширише да пукну, и осетим сасвим јасно да је Она сишла да ми узме душу. Био сам на врхунцу небеске среће и већ угледах рај –  са Њом, када се пробудих.

Коментар Лазе Костића

Прва слава мог покојног пријатеља патријарха Георгија Бранковића, после Његове смрти.

За живота патријарха Георгија имао сам обичај да сваку Његову славу проводим код Њега, у Његовом дворцу у Карловцу. Ако су Његове молитве можда придонеле силаску моје миле Душе (Ленке), да будем награђен за моју оданост, ја му захваљујем од свег срца.

Надам се да је то била генерална проба моје агоније.

Тумачење

Ово је вишеструко значајан сан, не само за разумевање дубинске психологије Лазе Костића и дубинске психологије његове песме Santa Maria della Salute, већ и за разумевање дубинске психологије његовог односа према Ленки Дунђерској, и не можемо га ни брзо ни једноставно протумачити. Јер и структура и динамика, као и садржај, односно симболика овог сна, укључујући ту и нуминозна осећања сневача у току сна, упућују нас на то да се овде ради о комплексном архетипском сну par excellence, у коме Лаза Костић, у једној католичкој цркви, вероватно у цркви Santa Maria della Salute, има два нуминозна доживљаја: први, при сусрету са Маријом Магдаленом, која је одевена „као еванђеоска жена и велика је као планина”, и други, при сусрету са Ленком, његовом Анимом, која је сишла с неба да му „узме душу”, при чему је био „на врхунцу небеске среће”, и када је већ угледао рај, наравно, са Њом, изненада се, као и обично у критичним ситуацијама, буди.

Ово буђење, након што је Лаза Костић већ угледао рај, можемо схватити као доказ да он у свом несвесном још није био спреман за „небеско венчање” са Ленком, иако је то неодољиво желео, па отуда у свом коментару на овај сан каже: „Надам се да је то била генерална проба моје агоније”, односно припрема да напусти своје тело, пошто је то предуслов да се његова душа споји са Ленком.

Свакако да није случајно што је радња овога сна смештена у католичкој цркви, вероватно у цркви Santa Maria della Salute, која представља средишњи симбол и енергетско и креативно језгро његове последње песме, као и симбол не за личну, већ за архетипску мајку, као што није случајно да се на сцени те цркве најпре појављује Марија Магдалена, велика као планина, а на самом крају сна Ленка Дунђерски.

Оне, свака на свој начин, симболизују један сасвим специфични аспект Аниме Лазе Костића. Јер све особе у овом сну, укључујући и цркву, треба схватити на нивоу субјекта, односно метафорично, као аспект Лазе Костића. Њихова богата симболика и нуминозност указују нам на значај и величину овог архетипског сна.

По Јунгу, појава људског гласа у сну је симбол Сопства – оно проверава Лазу Костића шта зна о тој олтарској слици, као врхунском симболу божанског, из чије је целине истргнут лик Марије Магдалене, грешнице и покајнице. Али њен лик се враћа у слику, као што се и Лаза Костић вратио цркви, и употпуњује ту нарушену целину. А целина је, као што нас поучава Хегел – истина, коју Лаза Костић још увек није био у стању да на свом путу индивидуације потпуно схвати и прихвати, те отуда ништа није ни знао о пореклу те слике у коју се враћа Марија Магдалена.

И управо због тога он у другој сцени овог сна још није био спреман за „духовно венчање” са Ленком, па се зато, као што је већ речено, и буди, како би у наредним сновима наставио свој болан пут индивидуације, односно унутрашњег сазревања, и досегао Сопство, које је важан предуслов тог архетипског венчања са црквом, која је симбол Мајке Божје, а тиме и симбол архетипске мајке. Па је, сходно томе, радња сна и смештена у цркву, која је била значајна и као симбол који је у архетипском смислу трансформисао Лазу Костића и његовом животу дао нови значај и смисао.

И мајка и невеста

Појава Марије Магдалене, као једног обличја Аниме Лазе Костића, није била случајна, јер је и наш песник, као и Марија Магдалена, најпре грешио, посебно у младости када је био опчињен Српством и мајком Јевросимом, и при томе се непримерено ругао Богородици, а затим постао покајник, који се враћа вери и велича Богородицу кроз симболику цркве Santa Maria della Salute, која као архетип мајке представља средиште његове вере, а тиме и средиште новопронађеног смисла у његовом животу, смисла који га је припремио за смрт и поновно рађање, јер „васкресења нема без смрти”.

И на крају треба истаћи да није случајно што је Лаза Костић овај сан сањао уочи славе свог пријатеља, патријарха Георгија Бранковића, односно уочи Митровдана. Овај датум можемо схватити као „окидач” за сан, будући да су нашег песника за патријарха и за његову славу везивале веома снажне емоције, које су и покренуле овај тако снажан и за разумевање Лазе Костића тако важан сан, који, може се рећи, представља архетипско средиште готово свих снова у Дневнику снова Лазе Костића, па им стога и даје додатни смисао, смисао у коме је садржана чежња не за личном, већ за великом, архетипском мајком, чежња која је тако карактеристична и важна за разумевање и личности и дела Лазе Костића. Јер, Анима је, као што је познато, веома повезана са имагом мајке, тако да је она била за Лазу Костића и мајка и невеста: у лику Јулијане Паланачке мајка, а у лику Ленке Дунђерске невеста.

Иван Настовић