Испуњен Ђеријев сан

Ђери, Милица и Алтона живе у Крњачи. Они су Роми, тинејџери. Ђери је одувек желео да се фотографише испред зграде Ректората на Студентском тргу. Алтони је животни сан да крочи у хотел „Хајат”, а Милица би дала све на свету да „позира” испред објектива у „Делта ситију”.

Овим младим људима и још неколицини њихових вршњака који су имали сличне жеље, снови су се остварили захваљујући пројекту који су реализовали београдски уметник Владан Јеремић и немачка уметница Рена Редле. Млади становници београдског насеља Крњача пожелели су да оду у неки део Београда, где, како су објаснили, иначе не залазе. Не само због својих година, него зато што су Роми.

На основу реалних снимака на жељеним местима, међу којима су били и Калемегдан, луксузни аутомобили, сплавови, настало је неколико фотомонтажа  у чијој су реализацији учествовали и сами Роми тинејџери, од који су  неки први пут радили на рачунару.

„Дали смо им могућност да се баве самим собом. Било нам је важно да сазнамо шта има да каже особа која живи у таквом насељу. По нашем суду, кроз уметнички активизам треба подизати свест грађана у вези са етничким и расним предрасудама”, каже Владан Јеремић, који ових дана у Српском културном центру у Паризу заједно са Реном Редле представља између осталих пројекат „Путовање у свет снова”, као и документарни видео „Белвил” о недавном рушењу ромских кућа код универзитетског насеља.

Становници картонских насеља кажу да од прикупљања сировина месечно зараде и до 800 евра. Али, како такође тврде, не остаје све њима. Део новца одлива се у неке друге џепове. Али, „о томе не сме да се говори”.

Да ли се перцепција Рома у очима већинског становништва Србије зауставља на сакупљачима сировина и перачима ветробрана аутомобила? Да ли познавање ромске музике почиње и  завршава на „Црним пантерима?” Колико грађана Србије зна да у Новим Карловцима постоји ромски театар „Suno e Rromengo“ (Ромски сан)? Колико стварно познајемо културу ромске мањине, односно оно што је у њој аутентично?

„Културу ромске мањине и не можемо ’познавати’, пошто она – не постоји! Не постоје ’Роми’ као нека целина која може имати своју ’културу’, као што не постоје ни ’Срби’ и ’њихова култура’ која би била карактеристична за све особе које себе сматрају Српкињама/Србима”, каже др Милош Миленковић, доцент на Одељењу за етнологију и антропoлогију Филозофског факултета у Београду, наглашавајући да је идеја културне аутентичности најопаснија идеја која се икада појавила на јавној сцени.

(/slika2)„Идеја по којој нације постоје у смислу у којем постоје природне врсте, па су на пример Срби – Храстови, а Хрвати – Брезе, са све припадајућом ’културом’, довела нас је до масовног крвопролића, кршења међународног права, разарања окружења и самопонижења на граници потпуног губљења националног достојанства. ’Аутентичност’, појам некад пласиран од стране националних радника и етнопрофитера у комерцијалне сврхе, у ромском случају може да има позитивни исход, зато што Роме приближава остатку друштва, али у другом кораку, она их само хомогенизује, есенцијализује, чини замишљеном целином коју је – лако мрзети! Саветујем ромској интелектуалној елити да добро припази и развије стратегије самоодбране од есенцијализације. У одбрани пред пошасти ’аутентичности’ треба и ми да им помогнемо. Тамо где су границе јасне и где нема дилеме ’ко је ко’, преостаје неком следећем патриоти –оцу нације да нас попише и стреља. Не видим како би Роми, ако будемо наставили да их замишљамо као целину, избегли такву судбину. Да поједноставим – идеја културне аутентичности, иако може имати позитивне ефекте фамилијаризације са некадашњим далеким Другим, у случају Рома је погубна, зато што их заувек оставља у контејнеру традиционализма”, каже Миленковић.

По речима Рајка Ђурића, бивша Југославија је некада била узор кад је реч о Ромима. У Титово време било је више од 20 школа у којима се учио ромски језик, а огроман број припадника ове националне мањине је завршавао факултет.

„У Србији данас постоје нациoналне мањине првог, другог и трећег реда. Мађари имају све, а у овом часу Албанци у Медвеђи, Прешеву и Бујановцу имају 60 пута више у ставци буџета него 800.000 Рома у Србији”, каже Рајко Ђурић и подсећа да су Србија и Црна Гора ратификовале европску повељу о националним мањинама, али за разлику од  Француске, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске па и Италије у време Берлусконија, које су након истог чина одмах отвориле катедре за ромски језик, код нас није дошло до реализације.

У Војводини у 36 школа наставу изводе Роми, док у Румунији ради 3.000 ромских учитеља. У Македонији, у којој по речима Рајка Ђурића има 33 представника Рома у министарствима, припрема се и оснивање катедре за ромски језик. По Ђурићу, перспектива Рома у Србији лежи пре свега у оснивању припремних разреда како би деца добро савладала српски језик.

Оснивач и редитељ ромског театра „Suno e Rromengo” Зоран Јовановић каже да му је требало пуних десет година да докаже важност постојања овакве институције.

„Поред уобичајене борбе за опстанак, сусрео сам се са обиљем предрасуда о некоректном начину потрошње добијених средстава и исцрпљујућим захтевима за подробним извештајима до апсурда. Све то, поред високо оцењених представа од стране критичара, максимално остварених програма, насловних страна у светским листовима, репортажа на Би-Би-Сију, гомиле награда и гостовања у Паризу, Румунији, Македонији, Београду, у Новом Саду”, каже Зоран Јовановић, чија ће представа „Ромокауст” бити изведена у ЦЗКД овог месеца.

 „Оно што ме као ствараоца највише боли када је реч о нацији којој припадам јесте неразумевање, нетолеранција и нереална слика о читавој нацији као о народу ниже расе. Слике са улице и испод моста које подстичу нетрпељивост већине. Такође и неискрена жеља многих да се ромски народ заиста постави у равноправни положај”, каже Јовановић.

Како је могуће променити важеће културне обрасце и који су потенцијални путеви интеграције Рома у друштво у Србији?

Милош Миленковић наглашава да се Роми често хомогенизују „са врха” па се у интересу професионалних Рома и неких професионалних ромолога претварају у замишљену заједницу, попут модерних нација из осамнаестог и деветнаестог века.

„Оно што се, насупрот томе, може учинити у припреми за процес интеграције, који је дуготрајан и обично захтева две до три генерације, јесте да се Роми посматрају као Београђани, Нишлије, Новосађанке или Крагујевчанке. Да се тим особама омогући да не буду редуковане на етничке стереотипе (они који не знају да су Роми тзв. белци као и српска већина, често ће их сматрати и припадницама и припадницима друге ’расе’). Дакле, локални и регионални рад, са живим и стварним особама, које су ту да остану. Ова стратегија подразумева и да се мањина одрекне нечега – а то је лутање, односно чергарски начин живота. Сматрам да би то била поштена размена у међусобном прилагођавању грађана који конзумирају често међусобно радикално супротстављене културе”, каже Милош Миленковић.

-----------------------------------------------------------

Прва љубав Гинтера Граса

У Немачкој сам се дружио са Гинтером Грасом и био члан фондације „За добробит Рома” коју је Грас основао и који је много допринео да се ублаже и уклоне предрасуде према овом народу. Једног дана, док смо заједно ручали, његова друга жена Јута, рекла ми је: „Знате ли зашто је Грас толико заљубљен у Роме? Зато што је његова прва љубав била Ромкиња.”

То је Ангрусти. Лик из Грасовог романа „Псеће године”, каже Рајко Ђурић.