Партизану недостајале стресне утакмице

Две Партизанове екипе су ове сезоне осветлале образ нашим клубовима пласманом у четвртфинале најјачег међународног такмичења. Док је улазак кошаркаша међу осам најбољих у Европи истински подвиг, за ватерполисте је то станица на којој су сишли пре него што је требало, јер су они, реално, једини наш тим који с правом гаји наду да заузме престо.

Црту о учинку „црно-белих” у овој сезони подвлачи њихов капитен и један од најбољих играча на свету у историји ватерпола Владимир Вујасиновић. За читаоце „Политике” је, такође, изнео и своје виђење какво су прилике у том спорту код нас и у свету.

Партизан је, опет, застао у четвртфиналу?

– Кад се имају велике амбиције, па се не остваре, онда обично ништа није ваљало. Међутим, није баш тако. Партизану је ово четврта година узастопце да је играо у четвртфиналу. Од тих осам екипа свака сваку може да победи. Ево, гледао сам реванш Про Реко – Вашаш. Италијани су победили у Будимпешти с три гола разлике, а код куће минимално изгубили и, наизглед, одрадили колико им је требало. Међутим, мало је фалило да их Мађари избаце у финишу у реваншу.

Поука после Дубровника?

– Недостајале су нам стресне утакмице. Па и порази. Екипа је због тога стекла утисак да је непобедива, али то није било реално, јер нисмо имали јаке утакмице какве су биле против Југа, а баш тад је било најважније да се не изгуби. С Реком сам два пута освајао Куп шампиона и у оној другој години имао сам тај осећај да нико не може да нас победи. Може да нам иде лоше, али се не сумња у нашу победу. Потпуно је све једно против кога играмо, у ком такмичењу, какав је тренутни резултат, где се игра, једноставно – играмо и ништа нас друго не занима. Међутим, то је дошло после много тешких утакмица, преокрета, па и пораза и то је било реално стање. Нешто слично сам сада приметио код играча Југа. Ми, на жалост, нисмо имали током сезоне одговарајуће утакмице кроз које бисмо могли да контролишемо форму, да стекнемо реалан увид.

Шта се то дешава у свету кад су у полуфиналу чак три екипе из бивше СФРЈ, а можда би их било и више да у четвртфиналу два пара нису била „југословенска” (Југ је победио Партизан, а Приморац Јадран (ХН)?

– Ватерполо у Европи је у катастрофалном стању. Вероватно на то утиче и ова светска криза. У Италији је све горе, у Грчкој се једва одржава, у Шпанији је, готово, аматерски, у Немачкој, Холандији и Француској је већ дуго слабо... Мађари имају своју школу, своје првенство које тамо привлачи интересовање, немају странце, а то је тамо, практично, главни спорт. Хрватска и Црна Гора тренутно предњаче. Тамо су задржани критеријуми, сачуване су основе рада с младима.

Стање код нас?

– Код нас је још горе. У осталим земљама, можда, немају јаке први тимове, али имају клубове, базене, свест о томе колико је значајно пливање... Ми, на жалост, имамо само један клуб, затварамо базене, нема где деца да се обучавају пливању, а камоли да им се посвети логистичка пажња. А мислим да је Србија показала да може да ствара ватерполисте. Али, савез мора да нађе начина да створимо бар још два-три центра, да не зависи све од Партизана. Надам се да ћемо да искористимо лигу с Мађарима, Румунима и Словацима, која би требало да почне наредне сезоне. Поред нас играће и Војводина, па онда да пробамо идуће године да убацимо, рецимо, и Ниш...

Ко би могао да помогне да се ситуација побољша?

– Било би добро да се држава определи који су јој спортови потребни. Ако су критеријум медаље – ми их имамо. Ако је приоритет здрав развој младих – опет можемо много да пружимо, од тога да не буде непливача, па до тога да се млади не препусте улици. Играо сам ватерполо када је нешто значио и било би ми врло тешко да то буде спорт без перспективе кад прекинем да играм. Ватерполо није спорт који се гаси, он се игра у целом свету, али имамо несрећу да се наше руководство никако да ухвати корак с временом. Ту мислим на ЛЕН, јер је Европа, ипак, најважнија. Пролазе године, а оно се никако не сналази у тим променама.

Може ли Ваша генерација, која је побрала најсјајније медаље, а у земљи све симпатије, да помогне кад престане да игра?

– Мислим да би била штета да се разиђемо по другим областима. У ватерполу има много посла и могли бисмо да помогнемо онима који се већ годинама боре с проблемима у њему. У нашем спорту нису велике паре у односу на неке друге и та нека врста невиности је нешто добро. Не знам неког да није завршио бар средњу школу, а има и оних који се нису задржали на томе. Код нас, а то је свеж пример, има још случајева да тренер запрети детету да не може да долази на тренинге, док не поправи оцене у школи.

Да ли се велики играчи рађају или могу да се створе?

– Један наш професор ми је казао да наука још није одговорила на то питање и можда је добро да не нађе одговор, да будемо различити. Оно што могу да тврдим је да се на утакмици ништа не ради први пут, ни оно што је добро, а ни оно што испадне лоше. Мислим да је нешто урођено, а нешто се научи. Тренери су врло важни за одрастање младог играча и ја сам имао срећу да ту наиђем на велике личности.

-----------------------------------------------------------

Признање које се памти

Владимир Вујасиновић се наосвајао трофеја, медаља и свих осталих могућих признања, јер је ас и у базену и ван њега. На молбу да издвоји, ипак, једно, казао је следеће:

– Свако признање има своју тежину, али једно посебно памтим, јер је било – неочекивано. На мојој последњој утакмици за Про Реко тренер ме је извео из игре минут пре краја и тада се базен проломио од аплауза. Дуго су трајали, јер су сви знали да одлазим из клуба. Тако су ме испратили.

-----------------------------------------------------------

На прагу слободног лета

У савременом врхунском спорту нема предаха. Обавезе у клубу и репрезентацији се смењују као дан и ноћ. Вујасиновић је одлучио да у нашем државном тиму уступи место млађима, па је сада први пут после ко зна колико година пред слободним летом.

– Јесте било напорно, али сам се навикао на то. За први тим Приморја сам заиграо са 14 година. Прија ми неколико дана без обавеза, али сад је преда мном велика празнина. Кроз три-четири године то ми, вероватно, више неће бити проблем, али сада стварно не знам како да осмислим толико слободно време.