Partizanu nedostajale stresne utakmice

Dve Partizanove ekipe su ove sezone osvetlale obraz našim klubovima plasmanom u četvrtfinale najjačeg međunarodnog takmičenja. Dok je ulazak košarkaša među osam najboljih u Evropi istinski podvig, za vaterpoliste je to stanica na kojoj su sišli pre nego što je trebalo, jer su oni, realno, jedini naš tim koji s pravom gaji nadu da zauzme presto.

Crtu o učinku „crno-belih” u ovoj sezoni podvlači njihov kapiten i jedan od najboljih igrača na svetu u istoriji vaterpola Vladimir Vujasinović. Za čitaoce „Politike” je, takođe, izneo i svoje viđenje kakvo su prilike u tom sportu kod nas i u svetu.

Partizan je, opet, zastao u četvrtfinalu?

– Kad se imaju velike ambicije, pa se ne ostvare, onda obično ništa nije valjalo. Međutim, nije baš tako. Partizanu je ovo četvrta godina uzastopce da je igrao u četvrtfinalu. Od tih osam ekipa svaka svaku može da pobedi. Evo, gledao sam revanš Pro Reko – Vašaš. Italijani su pobedili u Budimpešti s tri gola razlike, a kod kuće minimalno izgubili i, naizgled, odradili koliko im je trebalo. Međutim, malo je falilo da ih Mađari izbace u finišu u revanšu.

Pouka posle Dubrovnika?

– Nedostajale su nam stresne utakmice. Pa i porazi. Ekipa je zbog toga stekla utisak da je nepobediva, ali to nije bilo realno, jer nismo imali jake utakmice kakve su bile protiv Juga, a baš tad je bilo najvažnije da se ne izgubi. S Rekom sam dva puta osvajao Kup šampiona i u onoj drugoj godini imao sam taj osećaj da niko ne može da nas pobedi. Može da nam ide loše, ali se ne sumnja u našu pobedu. Potpuno je sve jedno protiv koga igramo, u kom takmičenju, kakav je trenutni rezultat, gde se igra, jednostavno – igramo i ništa nas drugo ne zanima. Međutim, to je došlo posle mnogo teških utakmica, preokreta, pa i poraza i to je bilo realno stanje. Nešto slično sam sada primetio kod igrača Juga. Mi, na žalost, nismo imali tokom sezone odgovarajuće utakmice kroz koje bismo mogli da kontrolišemo formu, da steknemo realan uvid.

Šta se to dešava u svetu kad su u polufinalu čak tri ekipe iz bivše SFRJ, a možda bi ih bilo i više da u četvrtfinalu dva para nisu bila „jugoslovenska” (Jug je pobedio Partizan, a Primorac Jadran (HN)?

– Vaterpolo u Evropi je u katastrofalnom stanju. Verovatno na to utiče i ova svetska kriza. U Italiji je sve gore, u Grčkoj se jedva održava, u Španiji je, gotovo, amaterski, u Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj je već dugo slabo... Mađari imaju svoju školu, svoje prvenstvo koje tamo privlači interesovanje, nemaju strance, a to je tamo, praktično, glavni sport. Hrvatska i Crna Gora trenutno prednjače. Tamo su zadržani kriterijumi, sačuvane su osnove rada s mladima.

Stanje kod nas?

– Kod nas je još gore. U ostalim zemljama, možda, nemaju jake prvi timove, ali imaju klubove, bazene, svest o tome koliko je značajno plivanje... Mi, na žalost, imamo samo jedan klub, zatvaramo bazene, nema gde deca da se obučavaju plivanju, a kamoli da im se posveti logistička pažnja. A mislim da je Srbija pokazala da može da stvara vaterpoliste. Ali, savez mora da nađe načina da stvorimo bar još dva-tri centra, da ne zavisi sve od Partizana. Nadam se da ćemo da iskoristimo ligu s Mađarima, Rumunima i Slovacima, koja bi trebalo da počne naredne sezone. Pored nas igraće i Vojvodina, pa onda da probamo iduće godine da ubacimo, recimo, i Niš...

Ko bi mogao da pomogne da se situacija poboljša?

– Bilo bi dobro da se država opredeli koji su joj sportovi potrebni. Ako su kriterijum medalje – mi ih imamo. Ako je prioritet zdrav razvoj mladih – opet možemo mnogo da pružimo, od toga da ne bude neplivača, pa do toga da se mladi ne prepuste ulici. Igrao sam vaterpolo kada je nešto značio i bilo bi mi vrlo teško da to bude sport bez perspektive kad prekinem da igram. Vaterpolo nije sport koji se gasi, on se igra u celom svetu, ali imamo nesreću da se naše rukovodstvo nikako da uhvati korak s vremenom. Tu mislim na LEN, jer je Evropa, ipak, najvažnija. Prolaze godine, a ono se nikako ne snalazi u tim promenama.

Može li Vaša generacija, koja je pobrala najsjajnije medalje, a u zemlji sve simpatije, da pomogne kad prestane da igra?

– Mislim da bi bila šteta da se raziđemo po drugim oblastima. U vaterpolu ima mnogo posla i mogli bismo da pomognemo onima koji se već godinama bore s problemima u njemu. U našem sportu nisu velike pare u odnosu na neke druge i ta neka vrsta nevinosti je nešto dobro. Ne znam nekog da nije završio bar srednju školu, a ima i onih koji se nisu zadržali na tome. Kod nas, a to je svež primer, ima još slučajeva da trener zapreti detetu da ne može da dolazi na treninge, dok ne popravi ocene u školi.

Da li se veliki igrači rađaju ili mogu da se stvore?

– Jedan naš profesor mi je kazao da nauka još nije odgovorila na to pitanje i možda je dobro da ne nađe odgovor, da budemo različiti. Ono što mogu da tvrdim je da se na utakmici ništa ne radi prvi put, ni ono što je dobro, a ni ono što ispadne loše. Mislim da je nešto urođeno, a nešto se nauči. Treneri su vrlo važni za odrastanje mladog igrača i ja sam imao sreću da tu naiđem na velike ličnosti.

-----------------------------------------------------------

Priznanje koje se pamti

Vladimir Vujasinović se naosvajao trofeja, medalja i svih ostalih mogućih priznanja, jer je as i u bazenu i van njega. Na molbu da izdvoji, ipak, jedno, kazao je sledeće:

– Svako priznanje ima svoju težinu, ali jedno posebno pamtim, jer je bilo – neočekivano. Na mojoj poslednjoj utakmici za Pro Reko trener me je izveo iz igre minut pre kraja i tada se bazen prolomio od aplauza. Dugo su trajali, jer su svi znali da odlazim iz kluba. Tako su me ispratili.

-----------------------------------------------------------

Na pragu slobodnog leta

U savremenom vrhunskom sportu nema predaha. Obaveze u klubu i reprezentaciji se smenjuju kao dan i noć. Vujasinović je odlučio da u našem državnom timu ustupi mesto mlađima, pa je sada prvi put posle ko zna koliko godina pred slobodnim letom.

– Jeste bilo naporno, ali sam se navikao na to. Za prvi tim Primorja sam zaigrao sa 14 godina. Prija mi nekoliko dana bez obaveza, ali sad je preda mnom velika praznina. Kroz tri-četiri godine to mi, verovatno, više neće biti problem, ali sada stvarno ne znam kako da osmislim toliko slobodno vreme.